Prvi zraci zore još se nisu pojavili na obzorju, a Kairhijenjani su već počeli da se muvaju oko kola, i što je Faila bila bliža, oni su bili življi. Kada je stigla do njih, izgledalo je kao da trčkaraju uokolo, dok su im se fenjeri ljuljali i poskakivali u polumraku. Ljudi iz Dve Reke, naviknuti na seoski život, već su spremali doručak, neki smejući se i zbijajući grube šale oko svojih vatri za kuvanje, drugi gunđajući, ali većina je završavala posao. Nekolicina je pokušala da ostane u svojim ćebadima i bezobzirno je bivala istresena iz njih. Grejdi i Niejld su isto tako bili ustali, kao i obično usamljeni, senke u crnom koje se naziru među drvećem. Perin nije mogao da se seti da ih je ikada video bez tih kaputića, uvek zakopčanih do grla, uvek čistih i nimalo izgužvanih u zoru, bez obzira na to kako su izgledali prethodne noći. Ujednačeno menjajući položaje, njih dvojica su vežbali s mačevima, kao i svakog jutra. To je bilo mnogo bolje od njihovog večernjeg vežbanja, kada su sedeli prekrštenih nogu, buljeći negde u daljinu, u prazno. Nikada nisu učinili ništa što bi iko mogao da vidi, međutim, niko u logoru nije imao pojma šta rade, pa su se držali podalje od njih. Čak im ni Device nisu tada ulazile u vidokrug.
Odjednom, Perin primeti kako nešto nedostaje. Faila je uvek slala nekog od ljudi da ga dočeka s činijom guste kaše koju su doručkovali, no izgleda da je ovog jutra bila isuviše zauzeta. Razvedrivši se, požurio je ka vatrama za kuvanje, nadajući se da će barem ovog puta uspeti da sam sebi pripremi kašu. Uzaludna nada.
Flan Bejrstir, suvonjavi dugajlija s rupicom na bradi, susreo ga je na pola puta i ugurao mu izdubljenu činiju u šake. Flan je bio odozgo, iz Stražarskog Brda, pa ga Perin nije baš najbolje poznavao, ali lovili su zajedno jednom ili dvaput, a jednom mu je Perin pomogao da izvuče očeve krave koje su se bile zaglibile u Vodenoj šumi. „Gospa Faila mi je naložila da ti ovo donesem, Perine“, uznemireno mu reče Flan. „Nemoj da joj kažeš da sam zaboravio, važi? Nećeš da joj kažeš? Našao sam i neki med, ubacio sam ti punu kutlaču.“ Perin se trudio da ne uzdahne. Pa, Flan mu se makar sećao imena.
Dobro, možda nije mogao da se izvuče i da sam uradi nešto jednostavno, ali još uvek je snosio odgovornost za ljude koji su jeli sedeći pod drvećem. Da nije bilo njega, oni bi bili sa svojim porodicama, pripremajući se za dnevne poslove na svojim imanjima, muzli bi krave i sekli drva za potpalu, umesto da se pitaju neće li biti ubijeni, ili će možda morati da ubijaju pre nego što sunce ponovo zađe. Gutajući kašu s medom što je brže mogao, rekao je Aramu da uzme voljno za vreme doručka, međutim, ovaj je delovao tako očajno da je morao to da povuče, pa ga je Aram pratio dok je obilazio logor. A to nije bilo razgledanje u kome bi Perin uživao.
Kada bi prišao, ljudi su spuštali činije, a neki su čak i ustajali dok bi prolazio. Škrgutao je zubima kad god bi neko s kime je odrastao, ili što je bilo još gore, neko ko ga je kao dečaka slao da mu pozavršava poslove, nazvao lordom Perinom. Nisu svi to radili, ali bilo ih je previše. Zaista previše. Posle nekog vremena, prestao je da ih opominje jer se, jednostavno, umorio; prečesto je dobijao odgovor: „O! Kako ti kažeš, lorde Perine!“ Prosto čoveku dođe da zavija!
I pored toga, naterao je sebe da progovori po koju reč sa svakim od tih ljudi. Međutim, uglavnom je držao širom otvorene oči. I nos. Svi su oni imali dovoljno znanja da svoje lukove drže u dobrom stanju i da obrate pažnju na repove i vrhove strela, ali nekima bi se đonovi na čizmama ili tur na čakširama potpuno izlizali a da to i ne primete, ili bi dobijali žuljeve jer nisu mogli da se bakću oko toga baš tada. Nekolicina je imala običaj da pokupi rakiju kad god može, a dvojica ili trojica od njih nimalo je nisu podnosila.
Prethodnog dana, baš pre nego što su stigli do Betala, prošli su kroz jedno seoce u kome su bile, ni manje ni više, nego tri krčme.
