„Razmišljala sam šta da radim ako nas neka od najamničkih družina izda“, suvo odvrati Birgita. „Ništa nam neće vredeti to što znamo šta se dešava ako ne budem imala ljudstvo da pošaljem na kapiju za koju mislim da se predaje neprijatelju. A pola vojnika u ovom gradu su plaćenici. Polovina ostalih su starci koji su do pre nekoliko meseci živeli kao penzioneri. U nepravilnim razmacima premeštaću plaćenike na druge položaje. Biće im teže da izdaju neku kapiju ako nisu sigurni gde će sutra biti, ali ne znači da će to biti nemoguće.“ Ma koliko se bunila da nije vojskovođa, videla je više bitaka i opsada nego bilo kojih deset živih vojnih zapovednika - i vrlo dobro je znala kako se te stvari odvijaju.
Elejna skoro požele da joj je vino u šolji. Skoro. „Gazda Nori, ima li nekih izgleda da bankari otkriju to što si ti saznao? Pre nego što zajmovi dospeju na isplatu?" Ako otkriju, neko od njih možda dođe do zaključka kako bi im više odgovaralo da Arimila stupi na presto. Ona bi tada mogla da isprazni riznicu da bi im vratila zajmove. A možda to čak i učini. Trgovci se okreću kako politički vetrovi duvaju, u kom god pravcu da duvaju. Dešavalo se da bankari pokušavaju da utiču na dešavanja.
„Milostiva, po mom mišljenju to nije verovatno. Morali bi da... ovaj... postave prava pitanja pravim ljudima, ali bankari su obično... ovaj... mučaljivi... među sobom. Da, mislim da to nije verovatno. Za sada.“
U svakom slučaju, ništa tu ne može da se učini. Sem da se kaže Birgiti kako će se možda pojaviti novo izvorište ubica i otimača. Mada, sudeći po njenoj natmurenosti i iznenadnoj sumornosti koja se osećala kroz vezu, ona je to već shvatila. Sada više nema nikakvih izgleda da ima manje od stotinu telohraniteljki. Ako je ikada i bilo.
„Hvala ti, gazda Nori“, reče mu Elejna. „Kao i uvek, postupio si dobro. Smesta me obavesti ako uočiš ikakve nagoveštaje da su bankari postavljali ta pitanja.“
„Naravno, moja gospo“, promrmlja i kratko pognu glavu kao čaplja koja lovi ribu. „Milostiva je veoma ljubazna." On pridrža vrata Rini dok su izlazili iz sobe; klanjao joj se za dlaku skladnije nego obično, a ona mu je blago klimnula dok je kao da lebdi prolazila pored njega i izlazila u hodnik, Avijenda nastavi da drži štit. Kada se vrata zatvoriše uz zvuk koji štit proguta, ona kaza; „Neko je pokušavao da prisluškuje."
Elejna odmahnu glavom. Nikako se nije moglo otkriti ko - da li neka Crna sestra ili radoznala Srodnica - ali bar taj neko nije uspeo. Mada nije bilo mnogo izgleda da iko probije Avijendine štitove, možda čak ni Izgubljeni, ona bi smesta rekla da se to desilo.
Dijelin je Avijendinu izjavu prihvatila daleko manje staloženo, gunđajući Morskom narodu. Nije ni trepnula kada je čula da pola vetrotragačica odlazi, ne ispred Rine i Norija, ali sada je htela da čuje čitavu priču. „Nikada nisam verovala Zaidi“, progunđala je kada je Elejna završila. „Priznajem, taj sporazum zvuči dobro za trgovinu, ali ne bi me ni najmanje iznenadilo da je ona naredila nekoj vetrotragačici da pokuša da prisluškuje. Mislim da je ona žena koja voli sve da zna, čisto za slučaj da joj to jednog dana bude od koristi." Dijelin je retko kada oklevala, ali sada je bila kolebljiva i igrala se vinskim peharom između dlanova. „Elejna, jesi li sigurna da taj... taj
„Sigurna sam koliko je to moguće, Dijelin. Da je to čudo htelo da raspoluti svet, mislim da bi to dosad već učinilo." Avijenda se zasmeja, ali Dijelin smrtno preblede. Ma stvarno! Čovek ponekad mora da se smeje, makar samo da ne bi zaplakao.
„Ako se još neko vreme zadržimo ovde, nakon što su Nori i gazdarica Harfor otišli“, primeti Birgita, „možda će se neko zapitati zašto to radimo.“ Mahnu ka zidovima, pokazujući štit koji nije mogla da vidi. Ali znala je da je tu. Svakodnevni sastanci s domaćicom i glavnim pisarom uvek su prikrivali nešto više.
Svi se okupiše oko nje, a ona s jednog stočića sa strane skloni dve zlatne porcelanske zdele Morskog naroda i iz unutrašnjeg džepa svog kratkog kaputa izvadi ispresavijanu kartu. Ta karta se uvek tu nalazila, sem kada ona spava, a i tada počiva pod njenim jastukom. Raširena, s praznim vinskim peharima na uglovima kako bi bila ravna, karta je pokazivala Andor od reke Erinin pa do granice između Altare i Murandije. Zapravo, moglo bi se reći da je na toj karti prikazan čitav Andor, budući da je ono što je dalje ka zapadu već pokolenjima tek polovično pod vlašću Kaemlina. To parče hartije teško da je i na početku bilo remekdelo kartografije, a još se mnogo toga na njemu nije videlo od nabora nastalih presavijanjem, ali prilično dobro je prikazivala zemljište, a bili su ucrtani i svi gradovi i sela, svi putevi, mostovi i gazovi. Elejna je svoju šoljicu spustila podalje od karte, kako bi izbegla da po njoj prospe čaj i još više je umrlja. A i da se otarasi tog bednog izgovora za čaj.
