„Krajišnici su u pokretu“, reče Birgita i pokaza šume severno od Kaemlina, jednu tačku iznad najsevernije andorske granice, „ali nisu mnogo prešli. Ovom brzinom biće im potrebno mnogo više od mesec dana da se približe Kaemlinu."
Igrajući se svojim srebrnim peharom, Dijelin se zagleda u crno vino, pa odjednom diže pogled. „Gospo Birgita, mislila sam da ste vi severnjaci sviknuti na sneg.“ Čak i sada ona mora da čačka. Da joj Elejna kaže da prestane, samo bi se desetostruko uverila da Birgita nešto taji i postala bi dvadesetostruko rešenija da otkrije šta je to.
Avijenda se namršti na stariju ženu - kada ne oseća strahopoštovanje prema Birgiti, ponekad ume da čuva njene tajne besno kao nekakav ris - ali Birgita je samo smireno pogledala Dijelin pravo u oči, a kroz vezu se nije osećala nikakva uzbuđenost. Postalo joj je prilično lagodno da laže o svom poreklu. „Dosta vremena je prošlo otkad sam poslednji put bila u Kandoru.“ To je čista istina, mada je zapravo prošlo daleko više vremena nego što Dijelin može da zamisli. Ta zemlja se tada nije ni zvala Kandor. „Ali bez obzira na to na šta je čovek navikao, kretanje dve stotine hiljada vojnika, a Svetlost samo zna i koliko uobičajenih prilepaka koji prate vojsku da ne pominjem, zimi je veoma sporo. Da stvari budu još gore, poslala sam gazdaricu Okalin gazdaricu Fot da obiđu neka sela nekoliko milja južno od granice." Sabejna Okalin i Džulanija Fot su Srodnice koje mogu da Putuju. „Kažu da seljani misle da su Krajišnici digli bivak za zimu.“
Elejna coknu, mršteći se na kartu dok je vrhom prsta povlačila po njoj odmeravajući razdaljine. Računala je na vesti o Krajišnicima, ako već ne na Krajišnike lično. Novost o vojsci te veličine kako ulazi u Andor trebalo bi da bukne kao požar u suvoj travi. Niko sem neke budale ne bi poverovao da su prešli sve te silne stotine liga samo da bi pokušali da pokore Andor, ali svi koji za to čuju počeli bi da nagađaju o tome kakve su im namere i šta u vezi s time valja uraditi, a na vrhu svakog jezika bilo bi drugo mišljenje. Bar kada vesti o tome počnu da se šire. Kada se to dogodi, ona će biti u prednosti nad svima ostalima. Na kraju krajeva, ona je i dogovorila da Krajišnici pređu u Andor i već je dogovorila da odu.
Nije bilo preterano teško doneti tu odluku. Došlo bi do velike krvi ako bi pokušala da ih zaustavi, pri čemu nije uopšte sigurno da bi to i bilo izvodljivo, a oni hoće samo slobodan prolaz u Murandiju, jer misle da će tamo naći Ponovorođenog Zmaja. I to je njeno maslo. Krili su razlog zbog koga traže Randa, a ona nije imala namere da im otkrije gde se on zaista nalazi, svakako ne ako se u obzir uzme i to da je s njima desetak Aes Sedai i da oni to kriju. Ali kada vesti o njima stignu do Visokih sedišta...
„To bi trebalo da urodi plodom“, ona tiho kaza. „Ako se pokaže neophodnim, možemo i mi da raširimo glasine o Krajišnicima.“
„Trebalo bi da urodi plodom“, saglasi se Dijelin, pa sumorno dodade: „Sve dok Bašer i Bael zauzdavaju svoje ljude. Biće prilično usijano kada se Krajišnici, Aijeli i Zmajeva legija nađu na nekoliko milja jedni od drugih. Niti vidim kako možemo da znamo da Aša’mani neće učiniti neku ludost.“ Na kraju frknu. Što se nje tiče, čovek i mora da bude lud da bi postao Aša’man. Avijenda klimnu. Nije se slagala s Dijelin skoro jednako često kao Birgita, ali oko Aša’mana su uglavnom bile u saglasju.
„Postaraću se da se Krajišnici klone Crne kule“, uveri ih Elejna, mada im je to i ranije govorila. Čak je i Dijelin znala da će Bael i Bašer obuzdati svoje ljudstvo - ni jedan ni drugi ne žele da se upuštaju u nepotrebnu bitku, a Davram Bašer svakako se neće boriti protiv sopstvenih zemljaka - ali svi imaju pravo da se osećaju nelagodno zbog Aša’mana i onoga što bi oni mogli da učine. Prst joj sa šestokrake zvezde koja je označavala Kaemlin skliznu nekoliko milja dalje, do zemljišta koje su Aša’mani preoteli. Crna kula nije bila označena na karti, ali ona je već predobro znala gde se tačno nalazi. Ako ništa drugo, bar je podalje od Lugardskog druma. Neće biti teško poslati Krajišnike na jug u Murandiju, a da pri tom ne uznemiri Aša’mane.
Usne joj se stisnuše na pomisao da ne sme uznemiravati Aša’mane, ali u vezi s tim u skorije vreme se ništa ne može učiniti, pa je stoga u mislima gurnula ljude u crnim kaputima u stranu. Ono sa čime se ne može izaći na kraj u datom trenutku moraće da ostavi za kasnije.
„A ostali?“ Ništa više nije morala da kaže. Šest velikih Kuća nije se obavezalo - bar ne njoj ili Arimili. Dijelin je tvrdila da će vremenom sve one prići Elejni, ali za sada ničim nisu pokazivale da će to učiniti. Sabejna i Džulanija tragale su i za novostima o tim Kućama. Obe žene su poslednjih dvadeset godina provele kao torbarke, pa su navikle na naporna putovanja, spavanje u stajama ili pod drvećem i na osluškivanje onoga što ljudi ne govore koliko i onoga što imaju da kažu. Njih dve su savršene izviđačice. Biće veliki gubitak ako budu morale da se premeste na snabdevanje grada.
