Pratnju su joj činila samo četvorica ljudi s dva zlatna vepra na plaštovima - i njena služavka Džani, naravno, koja se tako šćućurila umotana u svoj plašt da je podsećala na nekakav zavežljaj zelene vune bačen na sedlo - i u tom logoru nije videla ni jednog jedinog čoveka za kojeg bi mogla da bude sigurna da je Sarandovima makar malo odan. Tu i tamo neki ljudi skupljeni oko logorskih vatri u društvu svojih pralja i švalja nosili su znamenje Kuće Anšar, crvenu lisicu, a dvostruki red konjanika s krilatim čekićem, znamenjem Kuće Barin, prošlo je pored nje u suprotnom smeru sporim korakom, kamenih izraza lica iza prečaga svojih čelenki. Dugoročno gledano, oni nisu preterano bitni. Karind i Lir gadno su oprljeni zato što su bili spori kada je Morgaza ugrabila presto. Ovoga puta odvešće Anšare i Parine tamo odakle imaju najveću prednost i to istog trena kada tu prednost jasno pokaže, kada dignu ruke od Arimile jednako poletno kako su skočili da joj se pridruže. Kada za to dođe vreme.
Većina ljudi koji su gacali kroz bljuzgavicu i blato ili puni nade virili u one odvratne kazane bili su seljaci, pokupljeni sa svih strana kada su njihovi lordovi ili gospe pošli u boj, a jedva da je nešto malo njih na dronjavim kaputima i zakrpljenim ogrtačima nosilo nekakvu značku po kojoj bi se videlo kojoj Kući pripadaju. Čak se i razdvajanje nabeđenih vojnika od potkivača, zanatlija koji izrađuju strele i njima sličnih graničilo s nemogućim, budući da su skoro svi pripasali nekakav mač ili sekiru. Svetlosti, čak je i priličan broj
Većini njih ostaće u dobrom sećanju i upamtiće zlatne veprove koje njena pratnja nosi; znaće da ih je Elenija Sarand primetila. Moć se gradi na takvim temeljima. Jedno Visoko sedište stoji povrh kule sazdane od ljudi isto koliko i kraljica. Istina, oni pri dnu kule su cigle od najprostije gline, ali ako se te obične cigle smrve i više ne pružaju podršku, čitava će kula pasti. Izgleda da je Arimila to zaboravila, ako je ikada znala. Elenija je čisto sumnjala da se Arimila ikada u životu obratila nekom nižem od domostrojitelja ili ličnog sluge. Da to nije... neoprezno... ona bi kod svake logorske vatre zastala da kaže nekoliko reči, možda da se rukuje s ponekom musavom šakom, prisećajući se ljudi koje je ranije susretala ili se bar dovoljno dobro pretvarajući, tako da izgleda kao da ih se seća. Jednostavno rečeno, Arimila nema pameti da bude kraljica.
Logor je pokrivao više zemljišta nego većina varoši i pre bi se moglo reći da je to bilo stotinu raštrkanih bivaka raznih veličina nego jedan logor. Zato je mogla slobodno da luta i da ne brine previše da će odlutati do spoljnih rubova logora, ali svejedno se pazila. Stražari na ključnim tačkama nesumnjivo će biti ljubazni, ako nisu potpune budale, ali nema sumnje da su dobili svoja naređenja. U načelu, ona podržava da ljudi rade šta im je rečeno, ali najbolje bi bilo da izbegava nezgode. Naročito ako se u obzir uzmu posledice koje bi verovatno usledile ako bi Arimila pomislila da ona zaista pokušava da ode. Već je jednom bila primorana da istrpi jednu studenu noć u prljavom šatoru nekog vojnika, što je bilo sklonište koje jedva da je zavređivalo to ime, sve skupa s buvama i loše zakrpljenim rupama, a to što Džani nije bila tu da joj pomogne da se presvuče i da doda malo toplote pod onim izgovorima za ćebad ne treba ni pominjati - i to je sve bilo samo zbog toga što se Arimili učinilo da ju je ona uvredila. Dobro, jeste je uvredila, ali mislila je da Arimila nije dovoljno pametna da to shvati. Svetlosti, kad samo pomisli da
