Raskršće sumraka полностью

Kad samo pomisli da, svega nekoliko milja daleko, ona mala glupačica Mejna sedi na toplom u Kraljevskoj palati, okružena desetinama veštih slugu, a u glavi verovatno nema ni dve misli koje se ne bave pitanjima kao što su šta će večeras obući ili šta kuvari spremaju za večeru. Kruže glasine da je ta devojka bremenita i da je lako moguće da joj je dete napravio neki gardista. Moguće da je tako. Elejna nikada nije bila ništa pristojnija od svoje majke. Dijelin je tu mozak - bridak i opasan um, bez obzira na njen bedni nedostatak želje za napredovanjem. Lako moguće da je savetuje neka Aes Sedai. Mora da među svim tim besmislenim glasinama postoji makar jedna prava Aes Sedai.

Iz grada dopire toliko izmišljotina da postaje teško razlikovati stvarnost od gluposti - Morski narod pravi rupe u vazduhu? Potpuno buncanje! A opet, Belu kulu očigledno zanima da jednu od svojih postavi na presto. Zar može biti drugačije? Svejedno, Tar Valon izgleda ume da gleda šta je korisnije kada je o takvim stvarima reč. Istorija jasno govori da će ma koja žena koja stupi na Lavlji presto ubrzo otkriti da je Kula sve vreme stajala baš iza nje. Aes Sedai svakako neće hteti da izgube svoju povezanost sa Andorom samo zbog manjka okretnosti, naročito sada kada je i Kula podeljena. Elenija je u to bila sigurna isto koliko i u to kako se zove. Štaviše, ako je svega polovina onoga što je čula o stanju u kojem se Kula nalazi tačno, naredna kraljica Andora može se naći u prilici da zahteva šta god hoće u zamenu za očuvanje te povezanosti. U svakom slučaju, niko joj neće položiti Ružinu krunu na čelo pre leta u najboljem slučaju, a pre toga mnogo štošta bi se moglo promeniti. Veoma mnogo.

Obilazila je logor drugi put kada je ispred sebe ugledala jednu manju družinu konjanika kako se lagano provlači između raštrkanih logorskih vatri, obasjani poslednjim zracima sunca. Namršti se i oštro zauzda konja. Žene su bile ogrnute plaštovima, a kapuljače su im bile duboko namaknute. Jedna je preko ramena imala izrazito plav svileni ogrtač, postavljen crnim krznom, a druga jednostavan sivi vuneni ogrtač, ali tri srebrna ključa - i to velika - izvezena na plaštovima četvorice oružnika jasno su govorila o kome je reč. Mogla bi nabrojati čitav niz ljudi koje bi radije susrela nego Nijanu Araun. U svakom slučaju, mada Arimila nije izričito zabranila da se njih dve sastaju bez nje - Elenija je ne samo osetila već i čula kako joj zubi škrguću sami od sebe, pa se naterala da se smiri - trenutno je izgledalo pametnije da ne iskušava sreću. Naročito kada takvi sastanci ne mogu da izrode nikakvu moguću prednost.

Nažalost, pre nego što je stigla da okrene konja, Nijana ju je ugledala. Žena je nešto žurno kazala svojoj pratnji i, dok su se oružnici i služavka još klanjali u sedlima, poterala konja prema Eleniji takvim korakom da su se pravi oblaci bljuzgavice dizali pod kopitima njenog uškopljenog vranca. Svetlost spalila tu budalu! S druge strane, možda vredi otkriti šta to tera Nijanu da bude tako nesmotrena i možda bi bilo opasno da to ne sazna. Možda, ali otkrivanje šta je posredi nosi sa sobom svoje opasnosti.

„Ostanite ovde i zapamtite da ništa niste videli“, odsečno naredi Elenija svojoj bednoj pratnji i mamuznu konja ne čekajući njihov odgovor. Njoj nije bilo potrebno da joj se kitnjasto klanjaju svaki put kada se okrene, ništa više nego što to pristojnost nalaže, a njeni su ljudi naučili da ne rade ništa sem onoga što im je naredila. Ne mora ona da brine o njima, već o svima ostalima, plamen ih spalio! Dugonogi dorat polete napred, a ona ispusti rub plašta, koji se zavijori za njom kao grimizni barjak Saranda. Nije imala namere da zastaje ispred seljaka i samo Svetlost zna koga još i da mlatara rukama kako bi dohvatila plašt, tako da ju je vetar sekao kroz jahaću haljinu kao brijač, što je bio samo još jedan razlog da bude ljuta.

Nijana je bila za toliko pametna da uspori i da je sačeka nešto malo dalje od polovine puta, pored dvoje teško natovarene taljige, čije su rude ležale u blatu. Najbliža vatra bila je dvadeset koraka daleko, a najbliži šatori još dalje, ulaznih zastora čvrsto privezanih zbog hladnoće. Pažnja ljudi pored vatre bila je usmerena na veliki gvozdeni kazan koji se pušio nad plamenom. Premda se iz njega dizao takav smrad da je Eleniji došlo da povrati, vetar koji ga nosi bar će takođe nositi i reči dalje od njihovih ušiju. Ali bolje bi bilo da to budu neke bitne reči.

Nijanu bi, tako s licem bledim kao belokost i uokvirenim crnim krznom, neki ljudi možda nazvali prelepom, uprkos nagoveštaja strogoće oko usana i očiju hladnih kao plavi led. Leđa pravih kao strela i naizgled potpuno spokojna, delovala je kao da nju ništa ne dotiče. Dah joj se ledio u belu izmaglicu, ali bio je ravnomeran i staložen. „Elenija, znaš li gde ćemo noćas spavati?“, hladno upita.