Raskršće sumraka полностью

„Zar hoćeš da privučeš još više pažnje?“, prasnu Elenija i otrže se od nje. Zorovetar i uškopljeni vranac plahovito poigraše, osetivši raspoloženje svojih jahačica, a Elenija zauzda dorata da ga smiri. Dvojica pored vatre brzo pognuše glave. Nesumnjivo misle da su upravo videli dve plemkinje kako se raspravljaju u sumrak, pa ne žele da privuku njihov bes na svoju glavu. Da, mora da je to posredi. Možda će laprdati o tome šta su videli, ali znaju za toliko da se ne mešaju u rasprave boljih od sebe.

„Nemam nikakvih namera da... pobegnem; ama baš nikakvih“, nastavi Elenija tiše. Ponovo se ogrnuvši plaštom, mirno okrenu glavu i baci pogled na taljige i najbliže šatore. Ako je Nijana dovoljno prestravljena... Kada ti se ukaže prilika... Nije bilo nikog toliko blizu da bi je mogao čuti, ali svejedno je tiho pričala. „Naravno, možda se okolnosti promene. Ko zna? Ako se promene, dajem ti ovo obećanje, pod Svetlošću i u nadu za moje ponovno rođenje - neću otići bez tebe." Na Nijaninom licu se rascvetaše nada i iznenađenje. A sada - udica. „To jest, ako dobijem pismo napisano tvojom rukom, potpisano i pečatirano, u kojem izričito odričeš svoju podršku Marnovima, i to svojevoljno, i zavetuješ podršku Kuće Araun meni, s ciljem da stupim na presto. Pod Svetlošću i tvojom nadom u ponovno rođenje. Ne prihvatam ništa manje od toga.“

Nijani se glava trznu i jezik joj dodirnu usne. Pogled poče da joj luta, kao da traži izlaz, kao da traži pomoć. Vranac nastavi da frkće i poigrava, ali ona jedva da zategnu uzde dovoljno da ga spreči da se ne baci u galop, a čak je i to delovalo kao da nesvesno čini. Da, jeste prestravljena. Ali ne toliko da ne bi znala šta to Elenija traži od nje. U istoriji Andora ima i previše takvih primera. Hiljadu mogućnosti preostaje sve dok nema ničeg napismeno, ali postojanje takvog pisma stavilo bi đem Nijani među zube a uzde Eleniji u ruke. Objavljivanje takvog pisma značilo bi Nijanino uništenje, ako Elenija ne bude toliko glupa pa da prizna da ju je prisiljavala. Mogla bi pokušati da se održi i nakon tog objavljivanja, ali raspala bi se i kuća s mnogo manje neprijateljstava između svojih članova, mnogo manje rođaka, tetaka i ujaka spremnih da za tren oka podriju jedni druge, a kamoli Arauni. Manje kuće, pokolenjima vezane za Araune, potražile bi zaštitu negde drugde. Za nekoliko godina, ako ne i ranije, Nijana bi ostala Visoko sedište bednih i obeščašćenih ostataka. O, da; dešavalo se to i ranije.

„Već smo dovoljno dugo zajedno." Elejnija prikupi uzde. „Ne bih da krenu priče. Možda će nam se ukazati neka druga prilika da nasamo porazgovaramo pre nego što Arimila stupi na presto.“ Kakva ogavna pomisao! „Možda."

Druga žena izdahnu kao da joj je sav vazduh u telu bežao napolje, ali Elenija nastavi da okreće dorata, ni sporije ni brže, ne zastajkujući sve dok Nijana žurno ne reče: „Čekaj!"

Osvrnuvši se preko ramena, ona upravo to učini. Sačeka. Bez reči. Već je rekla sve što je trebalo da se kaže. Ostalo je samo da sačeka i vidi je li ta žena dovoljno očajna da joj se preda u ruke. Trebalo bi da jeste. Ona nema Džarida da radi za nju. Zapravo, da iko među Araunima makar nagovesti da je Nijanu potrebno spasavati, verovatno bi se našao u zatočeništvu zbog suprotstavljanja Nijaninoj izraženoj volji. Bez Elenije, ostariće u zarobljeništvu. Ali s tim pismom naći će se u potpuno drugačijem sužanjstvu. S tim pismom, Elenija će moći da joj dopusti sav privid potpune slobode. Izgleda da je dovoljno bistra da to shvati. Ili je možda samo prestravljena od Tarabonca.

„Dostaviću ti ga čim budem mogla“, kaza naposletku, a u glasu joj se čulo da se pomirila sa sudbinom.

„Radovaću se kada ga budem primila“, promrmlja Elenija, jedva se trudeći da prikrije samozadovoljstvo. Ali nemoj predugo da čekaš, umalo da je dodala i jedva se suzdržala da ne kaže. Nijana možda jeste poražena, ali i poražen neprijatelj može da ti zabije nož u leđa ako ga previše pritiskaš. Sem toga, ona se boji Nijanine pretnje koliko i Nijana njene. Možda i više. Ali sve dok Nijana to ne zna, njeno sečivo je tupo.

Dok se vraćala svojim oružnicima, Elenijino raspoloženje bilo je vedrije nego ikada otkad... Pa svakako otkad se ispostavilo da su njeni „spasioci" Arimilini ljudi. Možda i otkad ju je Dijelin zatočila u Aringilu, mada tamo nikada nije gubila nadu. Zatvor joj je bila kuća gradskog upravnika, prilično udobna, bez obzira na to što je morala da deli odaje s Nijanom. Svakako joj nije bilo teško da se dopisuje s Džaridom, a činilo joj se i da je ostvarila izvestan napredak s kraljičinim gardistima u Aringilu. Toliko njih su bili pridošlice iz Kairhijena da još nisu bili... sigurni... kome su zaista odani.