Kada je Egvena izašla iz šatora, videla je da su Daišara već odveli, naravno, ali sedmobojna ešarpa koja joj je visila iz kapuljače imala je bolji učinak nego svako bezvremeno lice Aes Sedai kada je reč o probijanju kroz gomilu. Kretala se okružena talasima naklona, uz povremeno klanjanje nekog Zaštitnika ili zanatlije koji je došao da završi kakav posao među sestrinskim šatorima. Neke polaznice skičale su kada bi ugledale Amirlininu ešarpu, a čitave porodice žurno su se sklanjale s pločnika i padale u duboke naklone usred gliba na ulici. Otkad je bila primorana da naredi kažnjavanje za neke Dvorečanke, među polaznicama se proneo glas da je Amirlin oštra i preka kao Sirijla Begend, pa je bolje izbegavati njenu zlovolju, koja ume da bukne iznenadno kao šumski požar. Mada većina njih nije poznavala istoriju dovoljno dobro da bi uopšte imala predstavu ko je Sirijla bila, to ime je već stotinu godina u Kuli primer za gvozdenu strogost, a Prihvaćene su se postarale da polaznice upiju takve sitnice. Sva sreća što je Egvenino lice bilo sakriveno kapuljačom. Kada je po deseti put porodica polaznica skočila kao gomila prestravljenih zečeva da joj se skloni s puta, zaškrgutala je zubima tako jako da bi zanavek potvrdila taj glas koji je bije da je ljuta kao guja, samo da su mogle da joj vide lice. Obuzeo ju je nekakav strašan osećaj da će se za nekoliko stotina godina Prihvaćene služiti njenim imenom kako bi plašile polaznice, baš kao što se sada služe Sirijlinim. Naravno, pre toga je čeka sitnica koja se zove zadobijanje Bele kule. Sitnice koje živciraju moraju da čekaju. Zaista je pobesnela kao ris.
Negde oko Amirlinine radne sobe, koja je uprkos imenu zapravo bila samo platneni šator šiljatog krova i zakrpljenih smeđih zidova, gomila se proredila i nestala. Baš kao Dvorana, to je mesto koje se izbegava ako čovek tu nema nekog posla ili ako nije pozvan. Nikada se ne dešava da nekoga tek tako zamole da dođe u Dvoranu Kule ili Amirlininu radnu sobu. I najbezazlenija pozivnica
„Kako se one glupe devojke ponašaju, čovek bi pomislio da sam ja...“, zagunđa, pa naglo umuknu.
Nije bila nimalo iznenađena što vidi Sijuan kako, odevena u skromnu haljinu od plave vune, lepog ali jednostavnog kroja, stoji sa širokom kožnom torbicom za spise prigrljenom uz grudi. Većina sestara izgleda da je i dalje verovala, kao na primer Delana, da je ona svedena na to da Egvenu podučava zvaničnom ophođenju i da trčkara oko nje, i to u oba slučaja nevoljno, ali izgleda da još niko nije primetio kako je ona tu od ranog jutra. Sijuan
Halima je svakako dobrodošla, ali Egvena nije očekivala da je vidi prostrtu po jastucima jarkih boja nagomilanim uz jedno šatorsko krilo, glave oslonjene na ruku. Ako je Sijuan bila lepa, jedna od onih mladih žena - bar naizgled mladih - kojima se i muškarci i žene smeše, Halima je zapanjujuća, s krupnim zelenim očima na savršenom licu i jedrim čvrstim grudima, žena pred kojom muškarci ostaju bez daha a druge žene se mršte. Mada se Egvena nije mrštila, niti verovala pričama koje šire žene ljubomorne na to što Halima privlači muškarce samom svojom pojavom. Na kraju krajeva, nije ona kriva zbog toga kako izgleda. Ali čak je i njeno nameštenje kao Delanine pisarke očigledno bilo plod dobrodušnosti Sive sestre - slabo obrazovana seljanka, Halima je pisala nezgrapno kao malo dete - Delana joj obično nalazi nekakve izmišljene poslove kojima se ona po ceo dan bavi. Retko kada se dešavalo da dođe pre vremena za spavanje, a i tada skoro uvek zato što je čula da Egvenu boli glava. Nisao ništa nije mogla da uradi s tim glavoboljama, čak ni koristeći novo Lečenje, ali Halimine masaže činile su prava čuda čak i kad je Egvena cvilela od bolova:
