Raskršće sumraka полностью

Min je stajala nasred prostorije i obema rukama držala jednu Loijalovu, smešeći mu se. Morala je obema šakama uhvatiti jednu Loijalovu, a njene dve ni izbliza nisu pokrivale njegovu. Teme mu je bilo svega za stopu niže od tavanice. Obukao je čist kaput od tamnoplave vune, koji se u donjem delu širio preko vrečastih čakšira sve do vrhova čizama, visokih do kolena, ali džepovi mu za promenu nisu bili razvučeni od četvrtastih knjiga. Oči veličine šoljica za čaj zablistaše kada ugledaše Randa, a široka usta razvukoše mu se u kez od kojeg mu se lice gotovo razdeli nadvoje. Ćubaste uši što su štrcale kroz čupavu kosu zadrhtaše od zadovoljstva.

„Rande, lord Agarin ima gostinske sobe za Ogijere“, glas mu zatutnja kao ogroman bubanj. „Možeš li da zamisliš? I to šest! Naravno, dugo se već ne koriste, ali provetravaju se svake nedelje, tako da u njima nema memle, a posteljina je od veoma dobrog platna. Mislio sam da ću opet morati da se gužvam napola u nekom krevetu za ljude. Ovaj, nećemo se ovde dugo zadržati, zar ne?“ Duge uši malčice mu klonuše, a onda počeše da se nelagodno trzaju. „Mislim da ne bi trebalo. Mislim, možda se naviknem na pravi krevet, a to neće valjati ako ću ostati sa sobom. Mislim... Pa, znaš šta mislim."

„Znam“, tiho odgovori Rand. Došlo mu je da se nasmeje Ogijerovoj zbunjenosti. Trebalo je da se nasmeje. U poslednje vreme smeh kao da mu neprestano izmiče. Isplevši oko sobe mrežu protiv prisluškivanja, zaveza je u čvor da bi mogao pustiti saidin. Poslednji tragovi mučnine smesta počeše da nestaju. Obično može da trpi mučninu, mada uz napor, ali nema svrhe da to radi kada ne mora. „Jesu li ti sve knjige suve?“ Kada je Loijal dolazio, glavna briga bila mu je da proveri šta mu je s knjigama.

Odjednom mu sinu da je o onome što je maločas uradio s Moći razmišljao kao o pletenju mreže. Lijus Terin bi to tako rekao. To mu se prečesto dešava, da mu kroz glavu minu izrazi tog drugog čoveka i da mu se uspomene izmešaju s njegovim. On je Rand al’Tor, a ne Lijus Terin Telamon. On je izatkao štit i zavezao tkanje, a ne ispleo mrežu i učvorio je. Ali bilo mu je lako da koristi oba načina izražavanja.

„Moji Eseji Vilima od Manečesa su se ovlažili“, zgađeno reče Loijal, trljajući gornju usnu prstom debelim kao kobasica. Da li on to nije pazio dok se brijao, ili je to začetak brkova pod tim njegovim širokim nosom? „Možda se pojave pege na stranicama. Nisam smeo da budem toliko nepažljiv, ne s knjigom. A i beleške su mi se ovlažile. Ali mastilo se nije razlilo. Sve je i dalje čitljivo, mada bi trebalo da napravim neku kutiju da ih čuvam...“ Čitavo lice lagano mu se namršti, tako da mu dugi krajevi obrva dodirnuše obraze. „Rande, izgledaš umorno. Min, izgleda umorno.“

„Previše je radio, ali sada se odmara“, priskoči mu Min u odbranu, a Rand se nasmeši. Malčice. Min će ga uvek braniti, čak i od prijatelja. „Zaista se odmaraš, čobanine“, dodade, pa pusti ogromnu Loijalovu šaku i podboči se. „Smesta da si seo da se odmaraš. O, Loijale, sedi više. Ukočiće mi se vrat ako nastavim da te gledam tako.“

Loijal se tiho zasmeja, što je zvučalo kao prigušena bivolja rika, dok je sumnjičavo odmeravao jednu stolicu. U poređenju s njim, izgledalo je kao da je napravljena za dete.

„Čobanin. Min, ne znaš koliko mi prija kada čujem da ga tako zoveš." Oprezno sede. Neugledna stolica zaškripa pod njegovom težinom. Kada je seo, kolena su mu štrčala uvis. „Žao mi je, Rande, ali jeste smešno. A proteklih nekoliko dana nisam imao mnogo razloga za smeh." Stolica je izdržala. Na tren bacivši pogled ka vratima koja vode ka hodniku, malčice preglasno dodade: „Karldin nema mnogo smisla za humor."

„Slobodno pričaj“, reče mu Rand. „Bezbedni smo od prisluškivanja. Nalazimo se iza... štita." Umalo ne reče iza zabrana, što nije isto. Sem što on zna da jeste.

Bio je previše iznuren da bi sedeo, baš kao što je uglavnom previše iznuren da bi spavao - kosti ga bole - tako da je prišao kaminu i stao ispred njega. Od vetra koji je duvao preko vrha dimnjaka plamen je palacao oko cepanica, a ponekad bi i tračak dima zašao u sobu. Slušao je kako kiša dobuje po prozorima, ali grmljavina je izgleda stala. Možda se bliži kraj oluji. S rukama iza leđa, okrenu se od vatre. „Loijale, šta su starešine rekle?"