Bez upozorenja, Min ga munu u rebra tako snažno da on zastenja. „Postaješ tmuran, čobanine“, prosikta. „Ako se opet brineš zbog mene, kunem se da ću te...“ Min ume da sikće na mnogo načina, a svaki od njih se poklapa s veoma različitim osećanjima koja bruje kroz vezu. Na primer, tu je lagana razdražljivost koju sada oseća od nje, ovog puta prožeta zabrinutošću, a ponekad je tu prava oštrica, kao da se jedva suzdržava da mu ne otkine glavu. Bilo je tu i siktanje zbog kojeg bi se on umalo zasmejao jer je osećao da je njoj sve to smešno, ili makar prišao smehu najbliže što bi mu se zadugo desilo, ali i grleno režanje od kojeg bi mu se krv usijala sve i da veze nema.
„To da si batalio“, upozori ga ona, pre nego što on stiže da pomeri ruku duž njenih leđa, pa se otkotrlja s kreveta i prekorno ga pogleda zatežući svoj izvezeni kaput. Otkad se vezala s njim, postala je još bolja u tome da mu čita misli, a i pre toga joj je to sjajno polazilo za rukom. „Rande, šta ćeš uraditi s njima? Šta će Kecuejn da uradi?" U prozoru blesnu munja, skoro dovoljno jarko da zaseni svetiljke, a prozorska okna zatresoše se od grmljavine.
„Min, još mi nije pošlo za rukom da predvidim šta će ona učiniti. Zašto bi danas bilo drugačije?"
Debeli perjani dušeci utonuše pod njim kada prebaci noge preko ruba kreveta i sede naspram nje. I ne razmišljajući šta čini, skoro da se uhvati za staru ranu na boku, a onda shvati šta radi i promeni pokret u zakopčavanje ogrtača. Napola zaceljene i ne izlečene, te dve preklapajuće rane bole ga još od Šadar Logota. Ili je možda sada samo više svestan njihovog dobovanja, grozničave vreline jarke poput lomače zatočene u području površine manje od njegovog dlana. Nadao se da će bar jedna početi da zaceljuje sada kada Šadar Logota više nema. Možda jednostavno nije prošlo dovoljno vremena da bi osetio ikakvu razliku. Min ga nije munula u tu stranu - na to je uvek pazila, ako već ne na ostatak njegovog tela - ali mislio je da mu je pošlo za rukom da sakrije bol od nje. Nema svrhe zadavati joj nove brige. Zabrinutost u njenim očima i u njenoj glavi mora da je u vezi s Kecuejn. Ili ostalima.
Vlastelinska kuća i sve okolne zgrade sada su prepune ljudi. Činilo se neizbežno da će pre ili posle neko pokušati da iskoristi Zaštitnike koji su ostali u Kairhijenu; njihove Aes Sedai nisu udarale na sva zvona da će otići da nađu Ponovorođenog Zmaja, ali nisu to baš ni tajile. Svejedno, nikada ne bi ni pretpostavio ko će s njima stići. Davram Bašer sa stotinu svojih saldejskih lakih konjanika, koji su sjahivali šibani vetrom i kišom, gunđajući o upropaštenim sedlima. Šestorica-sedmorica u crno odevenih Aša’mana koji se iz nekog razloga nisu zaštitili od padavina. Jahali su s Bašerom, ali kao da su to dve družine stigle, uvek pomalo udaljene jedna od druge, snažno odišući opreznim međusobnim motrenjem. A jedan od Aša’mana bio je Logan Ablar. Logan! Puni Aša’man s mačem i zmajem na okovratniku!
I Bašer i Logan hteli su da pričaju s njime, ali nasamo, a naročito ne jedan ispred drugoga. Bilo to neočekivano ili ne, teško da su oni bili posetioci zbog kojih se najviše iznenadio. Mislio je da su Aes Sedai, osam njih, sigurno neke Kecuejnine prijateljice, ali zakleo bi se da je ona bila jednako iznenađena što većinu njih vidi. Još čudnije je bilo to što su sve sem jedne izgleda sa Aša’manima! Ne zarobljenice, a svakako ne čuvarke, ali Logan nije bio voljan da objasni šta je s njima u Bašerovom prisustvu, a Bašer nije bio voljan da prepusti Loganu da prvi razgovara s Random. Sada se svi suše i smeštaju u svoje sobe, dok on pokušava da se pribere. Onoliko koliko može kad mu je Min u blizini.
