Čovek mora da ima svojih razloga zbog kojih ih vodi. Pošlo mu je za rukom da na ovaj ili na onaj način preuzme sve Failine sledbenike i da ih rasporedi da prisluškuju i drže na oku šta se dešava među Geldancima, Majencima, pa čak i Aijelima. Prema njemu, ono što tvoji prijatelji govore i čine može se pokazati jednako zanimljivim kao ono što tvoji neprijatelji nameravaju, i upravo si tada siguran da su ti zaista prijatelji. Naravno, Berelajn zna da se njeni ljudi uhode. A i Balver zna da ona zna. A ona zna da on... Sve je to previše zamršeno za jednog seoskog kovača.
„Tračimo vreme“, reče Perin. „Niejlde, otvori kapiju.”
Aša’man mu se isceri i zagladi navoštene brkove - Niejld se previše ceri otkad su našli gde su Šaidoi; možda je željan da se suoči s njima - isceri se i Široko mahnu jednom rukom. „Kako zapovedaš“, veselo reče i dobro poznati srebrnasti zasek svetlosti pojavi se i raširi u rupu u vazduhu.
Ne čekajući nikoga, Perin projaha i nađe se na snegom prekrivenom polju, okruženom niskim kamenim zidom, u zatalasanom kraju koji deluje bezmalo ogoljeno naspram šume koju je upravo ostavio za sobom, svega nekoliko milja od So Habora, ako Niejld nije grdno pogrešio. Ako jeste, Perin se nešto nosio mišlju da mu počupa one brkove s lica. Kako taj čovek može da bude toliko
Ali ubrzo je jahao ka zapadu pod tmurnim i oblačnim nebom, niz snegom zastrt drum dok su ga taljige visokih točkova sledile u redu jedna za drugom, a senke ranog jutra pružale se napred. Stameni je zatezao uzde, želeći da pojuri u kas, ali Perin ga je zauzdavao da bi tovarna kola mogla da ih prate. Galenovi Majenci morali su da pređu na polja pored puta kako bi održavali svoj prsten oko njega i Berelajn, a to je značilo da moraju prelaziti preko zidića od grubo tesanog kamena koji su delili polje od polja. Između nekih poseda bile su kapije, verovatno da bi se mogli razmenjivati volovi i plugovi, pa su neki konjanici prolazili kroz njih, dok su u druga polja ulazili razmetljivo preskačući zidove tako da im se zastavice na kopljima vijore, dovodeći time u opasnost konjske noge i svoje vratove. Istini za volju, Perin ama baš nimalo nije mario za njihove vratove.
Vil i dve budale s vučjom glavom i crvenim orlom pridružile su se majanskom stegonoši iza Aes Sedai i Zaštitnika, ali ostali su se Dvorečani raširili sa obe strane kola. Previše je tovarnih kola da ih čuva manje od dvadesetorice, ali vozari će se bolje osećati zbog njih. Mada niko ne očekuje razbojnike, niti Šaidoe, ali svi se osećaju nelagodno van zaštite koju pruža logor. U svakom slučaju, tu mogu videti svaku pretnju dobrano pre nego što stigne do njih.
Niska zatalasana brdašca zapravo ne omogućavaju da se pogled pruži, ali to je seljački kraj, sa stamenim kamenim kućama pokrivenim rogozinom i ambarima rasutim po njivama, a divljine nigde nije bilo. Čak su i mali lugovi koji grle padine tu da bi se u njima sekla drva za ogrev. Ali onda Perinu sinu da sneg na putu pred njim nije svež - a opet, jedine tragove ostavila je Galenova izvidnica. Niko se nije kretao oko tih tamnih kuća i ambara; ni iz jednog debelog dimnjaka nije se dizao dim. Krajolik je delovao potpuno nepomično i prazno. On se naježi i prođoše ga žmarci.
Jedna Aes Sedai uzviknu, a on se osvrnu i vide da Masuri pokazuje ka severu na nekakvu leteću priliku. Na prvi pogled, reklo bi se da je to stvorenje nekakav veliki šišmiš koji na dugim opnastim krilima leti ka istoku: čudan šišmiš dugog vrata i dugog tankog repa koji se vuče za njim. Galen opsova i diže durbin do oka. Perin ga je lepo video i bez toga, čak razaznavajući ljudsko biće koje se drži tom stvorenju za vrat, jašući ga kao konja.
„Seanšani“, izusti Berelajn, a i u glasu i u mirisu osećala joj se zabrinutost.
Perin se okrenu u sedlu kako bi pogledom ispratio let tog stvora sve dok ga bleštanje izlazećeg sunca nije zaslepelo. „Nema to nikakve veze s nama“, reče. Ako je Niejld pogrešio, ima da ga zadavi.
