Perin se namršti. Zar ona to misli da on oseća grižu savesti? Naspram Failinog života, muke koje So Habor ima ne mogu ni dlaku da dodaju na tas. Ali svejedno okrenu konja tako da gleda sive gradske zidine preko reke, a ne decu praznih očiju koja slažu ispražnjene vreće. Čovek čini ono što može. Ono što mora. „Ima li Anura neko mišljenje o onome što se ovde dešava?“, procedi on kroz zube. Tiho, ali svejedno nimalo nije sumnjao da ga je Aes Sedai čula.
„Nemam ja predstave šta Anura misli“, odgovori Berelajn, nimalo se ne trudeći da govori tiho. Ne samo da nije marila za to ko će je čuti, već je i želela da se čuje. „Više nije predusretljiva kao što je nekada bila - kao što sam ja mislila da jeste. Na njoj je da spoji ono što je pokidano." Ne gledajući Aes Sedai, okrenu konja i odjaha.
Anura ostade, netremice gledajući Perina pravo u lice. „Da, ti si ta’veren, ali i dalje si samo jedna nit u Šari, baš kao i ja. Na kraju, čak je i Ponovorođeni Zmaj samo nit utkana u Šaru. Čak ni nit koja je ta’veren ne može da bira kako će biti tkana."
„Te niti su ljudi“, iznureno odgovori Perin. „Ljudi možda ponekad ne žele da budu utkani u Šaru a da ih niko ništa ne pita."
„A ti misliš da to nešto menja?" Ne čekajući odgovor, ona diže uzde i mamuznu svoju vitonogu smeđu kobilu u galop da pristigne Berelajn, te joj se plašt zavijori za njom.
Ali ona nije bila jedina Aes Sedai koja je htela da porazgovara s Perinom.
„Ne“, on odlučno reče Seonid saslušavši je, tapšući Stamenog po vratu. Ali zapravo je jahaču bilo potrebno ohrabrenje. Hteo je da što pre pobegne iz So Habora. „Već sam ti rekao - ne; a kada to kažem, mislim - ne."
Ukočeno je sedela u sedlu, bleda ženica isklesana od leda. Samo su joj oči bile kao usijano crno ugljevlje, a bazdila je na jedva suspregnutu uvređenu srdžbu. Seonid je s Mudrima bila blaga kao mleko, ali on nije Mudra. Iza nje je Alharino tamnoputo lice bilo kao od kamena, a kovrdžava crna kosa bila inu je prošarana sedim vlasima kao da se po njoj uhvatio mraz. Vinteru se lice crvenelo iznad usukanih brkova. Njih dvojica su morali da prihvataju ono što se dešava između njihove Aes Sedai i Mudrih, ali Perin nije... Vetar zanese njihove zaštitničke plaštove, tako da su im sada ruke slobodne da se late mačeva ako budu morali. Vijoreći se na vetru, plaštovi su munjevito menjali boje, od sive i smeđe pa do plave i bele. Bilo je manje mučno nego kada zbog njih izgleda da nedostaju delovi tela onih ljudi koji ih nose. Nešto manje mučno.
„Ako budem morao, poslaću Edaru da te vrati“, upozori je on.
Lice joj ostade hladno, a oči usijane, ali strese se tako da joj se mali beli dragulj koji joj visi preko čela zanjiha. Ne od straha zbog toga šta će joj Mudra uraditi ako bude morala da je vraća, već od iste one uvređenosti na Perinove reči zbog koje je mirisala kao glogovo trnje. Već se navikao na to da vređa Aes Sedai. To nije navika pametnog čoveka, ali izgleda da ne može da je izbegne.
„A šta je s tobom?“, upita on Masuri. „Hoćeš li i ti da ostaneš u So Haboru?“
Vitka žena bila je poznata po tome da govori ono što misli, neposredna kao da je Zelena iako je Smeđa, ali ona samo spokojno odvrati: „Zar ne bi poslao Edaru i po mene? Služi se na mnogo načina, a ne možemo baš uvek da odaberemo na koji." Mada, kada malo bolje razmisli, to što mu je rekla možda i jeste neposredno. On i dalje nema predstave zašto je ona u tajnosti odlazila Masemi. Da li možda ona pretpostavlja da on za to zna? Masurino lice bilo je potpuno bezizrazno, a Kirklinovo - sada kada su izašli iz So Habora - nosilo je izraz dosade. Premda je sedeo u sedlu potpuno pravo, uspevalo mu je da nekako deluje pogureno i nemarno, glupo kao noć. Covek koji poveruje da je Kirklin sutradan će se vratiti da kupi drugu mačku u džaku.
Varošani su dok se sunce sve više uspinjalo po nebu radili kao ljudi koji žele da se izgube u poslu i boje se da će se ponovo setiti nečega čim prestanu s radom. Perin je zaključio da je od So Habora počeo da se zanosi glupostima. Svejedno, izgleda da je ipak u pravu. Vazduh između zidina i dalje je delovao premračno, kao da nad gradom visi nekakav tmuran oblak.
Vozari su u podne raščistili sneg s padine koja se spuštala ka reci kako bi zapalili vatrice i skuvali slabašan čaj, koji su po treći ako ne i po četvrti put potapali u vodu. U gradu nije bilo čaja da se kupi. Neki vozari su gledali mostove kao da razmišljaju da uđu u So Habor i vide šta mogu da nađu za jelo. Jedan pogled na kaljave ljude koji prosejavaju žitarice bio je dovoljan da se vrate svojim vrećicama ovsa i mlevenog žira. Bar znaju da je ta mešavina čista. Nekoliko njih je pogledima odmeravalo vreće već utovarene na kola, ali pasulj mora da se potopi u vodu a žitarice da se propuste kroz velike ručne mlinove ostavljene u logoru - i to nakon što kuvari istrebe iz njih još toliko žižaka da jelo bude podnošljivo.
