Kada je ujahao među šatore i kolibe Dvorečana, osetio je mir. Sunce još nije previše odmaklo preko tmurnog neba, ali na vatrama - oko kojih je bilo okupljeno veoma malo ljudi, ogrnutih u plaštove i zagledanih u plamen - nije bilo kazana. Šačica je sedela na grubim stoličicama koje je Ban Kravi umeo da pravi; ostali su stajali ili čučali. Niko ni pogled da digne. A svakako niko nije pritrčao da mu pridrži konja. Nije to bio mir, shvati on odjednom. Napetost. Miris ga je nekako podsetio na luk nategnut do tačke slamanja. Bezmalo da je čuo škripu.
Kada je Perin sjahao ispred šatora s crvenim prugama, iz pravca niskih aijelskih šatora pojavio se Danil, brzo hodajući. Sulin i Edara, jedna od Mudrih, sledile su ga i s lakoćom držale korak s njim, mada ni jedna ni druga nisu izgledale kao da žure. Sulinino lice bilo je kao kožna maska preplanula od sunca, dok je Edarino - koje se jedva videlo od tamnog šala koji je omotala oko glave - bilo slika i prilika spokoja. Premda odevena u široke suknje, koračala je tiho kao sedokosa Devica i od nje se nije čuo čak ni slabašni zveket narukvica i ogrlica od zlata i belokosti. Danil je grickao kraj jednog gustog brka, rasejano izvlačeći mač jedno palac iz kanija i zabijajući ga nazad. Duboko je udahnuo pre nego što je počeo da priča.
„Lorde Perine, Device su dovele pet Šaidoa. Arganda ih je odveo u geldanske šatore kako bi ih ispitivao. Masema je s njima.“
Perin zanemari Masemino prisustvo u logoru. „Zašto si pustila Argandu da ih preuzme?“, upita Edaru. Danil nije mogao da to spreči, ali Mudre su nešto sasvim drugo.
Edara je izgledala kao da nije mnogo starija od Perina, ali njene hladne plave oči kao da su videle daleko više nego što će on ikada videti. Prekrstila je ruke, što je bilo propraćeno zveketom narukvica. I trunčicom nestrpljenja. „Čak i Šaidoi umeju da prigrle bol, Perine Ajbara. Dani će biti potrebni da se nateraju da progovore, a činilo se da nema razloga da se čeka.“
Ako su Edarine oči hladne, Sulinine su od plavog leda. „Moje sestre po koplju i ja mogle bismo malčice brže to uraditi, ali Danil Levin je kazao da ne želiš da se razmene udarci. Džerard Arganda je nestrpljiv čovek i ne veruje nam.“ Zvučala je kao da bi pljunula, samo da nije Aijelka. „U svakom slučaju, možda i ne saznaš mnogo. To su Kameni Psi. Popuštaće lagano i što je manje moguće. Kada je o ovakvim stvarima reč, uvek je neophodno da se spoji malčice onoga što se sazna od jednog s malčice onoga što se sazna od drugog kako bi se sastavila prava slika."
Prigrliti bol. Kada se neko ispituje, mora da bude i bola. Pre nego što se ovo desilo, nije dozvolio da mu ta misao prođe kroz glavu. Ali da bi vratio Failu...
„Neka neko istrlja Stamenog“, grubo kaza i baci uzde Danilu.
Geldanski deo logora se nije mogao više razlikovati od grubih skloništa i raštrkanih šatora Dvorečana. Tu su platneni šatori oštrih krovova stajali u besprekornim redovima, a ispred većine su bile vrše kopalja na ulazima i osedlani konji privezani pored šatora, spremni da im se jahači bace u sedlo. Šibanje konjskih repova i duge zastavice nošene hladnim povetarcem koje su se vijorile na kopljima bili su jedino neuredno što je mogao da vidi. Staze između šatora sve su bile iste širine, a kroz red logorskih vatri mogla bi se povući potpuno prava crta. Čak su i pregibi na šatorima, kako su ovi bili složeni na dna tovarnih kola sve dok nije počeo sneg, obrazovali prave crte. Sve je bilo uredno i uređeno.
Miris ovsene kaše i kuvanog žira širio se vazduhom, a neki ljudi u zelenim kaputima prstima su kupili poslednje ostatke ručka s limenih tanjira. Drugi su već ribali kazane. Niko nije pokazivao nikakav znak napetosti. Samo su jeli i obavljali redovne poslove, sa otprilike istim zadovoljstvom. To je samo nešto što se mora uraditi.
Velika skupina ljudi stajala je blizu oštrog kolja pobijenog duž spoljnog ruba logora. Najviše polovina njih beše u zelenim kaputima i uglačanim oklopnim prsnicima geldanskih kopljanika. Od ovih ostalih, neki su koplja ili mačeve opasali preko izgužvanih kaputa. Ti odevni predmeti kretali su se od onih sašivenih od lepe svile ili valjane vune pa do dronjaka, ali nijedan od njih ne bi se mogao nazvati čistim, izuzev u poređenju sa So Haborom. Čovek uvek može da prepozna Masemine ljude, čak i s leđa.
Kako se približavao okupljenim ljudima, osetio je neki drugi miris. Miris pečenog mesa. A bio je tu i prigušeni zvuk koji je pokušavao da ne čuje. Kada je počeo da se probija, okupljeni vojnici pogledali su i nevoljno ga propustili. Masemini ljudi zurili su mu pravo u lice, gunđajući o žutim očima i Nakotu Senke. Bilo kako bilo, probio se između njih.
