Perin lagano odmahnu glavom. Ako će osloboditi Failu, ne može izgubiti nijednu Aes Sedai. Gazdarica Arnon zajeca i pre nego što on reče: „So Habor će morati sam da se suoči sa svojim mrtvima."
Ali strah od mrtvih ne može sve da objasni. Možda ljudi jesu previše prestravljeni da bi se kupali i prali, ali nekako mu izgleda neverovatno da je strah sve zahvatio na isti način. A žižak koji buja usred zime, na ledenoj hladnoći? U So Haboru ima nečeg goreg od aveti, a svi mu nagoni govore da pobegne glavom bez obzira i da se ne osvrće. Kamo sreće kad bi mogao.
Prosejavalo se na snegom pokrivenoj istočnoj obali reke, gde ništa nije stajalo na putu oštrom severnom vetru. Ljudi i žene iz grada vukli su vreće preko mosta u zapregama od četiri konja, kolima koja vuče jedan konj, pa čak i u ručnim kolicima. Kupci obično dovoze svoja kola do skladišta, ili se žitarice i suvi pasulj u najgorem slučaju nose do pristaništa, ali Perin nije imao namere da svoje vozare šalje u So Habor. Ili ikoga drugog, kad je već kod toga. Šta god da ne valja u tom gradu, možda je zarazno. Vozari se i ovako osećaju nelagodno, mršteći se na prljave građane koji nikada ne govore ali se bojažljivo smeju kada nekoga slučajno pogledaju u oči. Trgovci prljavih lica koji su ih nadgledali dok rade nisu bili ništa bolji. U rodnom Kairhijenu ovih vozara, trgovci su čisti i poštovani ljudi, bar naizgled, koji se veoma retko štrecaju samo zbog toga što su krajičkom oka primetili da se neko kreće. Od trgovaca koji sumnjičavo gledaju sve koje ne poznaju i od građana koji se vuku kada se vraćaju preko mosta, očigledno nevoljni da se vrate među sopstvene zidine, vozari su bili na rubu živaca. Skupljali su se u male družine, bledi i u tamnu odeću odeveni muškarci i žene, hvatajući se za noževe i više zagledajući meštane kao da je reč o luđacima ubicama.
Perin je lagano jahao, posmatrajući prosejavanje i gledajući red zaprežnih kola do grebena i iza njega, van videla, što čekaju na utovar, i gradska kola, taljige i kolica kako se kotrljaju preko mosta. Dobro je pazio da svima bude naočigled. Nije mu baš bilo jasno zašto taj prizor njega u sedlu naizgled bezbrižnog sve smiruje, ali izgleda da je tako. Ako ništa drugo, dovoljno ih smiruje da niko ne beži, mada vozari i dalje žitelje So Habora gledaju ispod oka. I bolje što se drže dalje od njih. Samo neka Kairhijenjani utuve sebi u glavu da neki od tih ljudi zapravo nisu živi, i pola njih ima da na licu mesta okrene kola i potera konje u beg. A većina ostalih ne sačeka dugo nakon što padne mrak. Takva priča će noću svakome pomutiti pamet. Nejako sunce, skoro skriveno tmurnim oblacima, još nije prevalilo pola puta do svog podnevnog vrhunca, ali bilo je sve očiglednije da će tu morati da provedu noč.
I to možda više od jedne. Vilični mišići grčili su mu se od napora koji je ulagao u to da ne škrguće zubima, a čak je i Niejld počeo da izbegava njegovo mrštenje. Ali nije bio on ni prema kome otresit - samo je želeo da bude.
Prosejavanje je dug, dosadan i naporan postupak. Sve vreće su se morale otvoriti, do jedne, i isprazniti u velike pljosnate kotarice od pruća. Svaku je držalo po dvoje ljudi i bacalo u vazduh zrnevlje žita ili pasulja. Hladni vetar odnosio je žižak kao kišu crnih tačkica, a ljudi i žene s tkanim dvoručnim lepezama pravili su dodatnu promaju. Brza struja odnosila je sve što je bivalo oduvano u reku, ali sneg na obali ubrzo je bio izgažen u sivu bljuzgavicu izmešanu s bubama, mrtvim ili umirućim od hladnoće, i pozamašnom količinom ovsa i ječma poprskanim crvenim pasuljem. Novi sloj je neprestano nadomeštao prethodni, nogama ugažen u sneg. Ono što je ostajalo u kotaricama izgledalo je čistije, mada ne baš potpuno čisto kada se sipalo na2ad u vreće od grubog platna, koje su pre toga deca izvrnula i žestoko istukla štapovima da bi istresla gamad. Napunjene vreće tovarile su se u kairhijenska kola čim bi bile zavezane, ali hrpa praznih vreća rasla je sve brže.
Naslonivši se na jabuku Stamenovog sedla, pokušavao je da izračuna jesu li potrebna čitava dvoja kola iz skladišta da se napune jedna njegova, kada je Berelajn zauzdala svoju belu kobilu pored njega, jednom rukom u crvenoj rukavici držeći skerletni plašt da joj ga vetar ne raskrili. Anura je zauzdala konja nekoliko koraka dalje odatle, bezvremenog lica potpuno bezizraznog i nečitkog. Aes Sedai kao da ih je ostavila da pričaju nasamo, ali je ipak dovoljno blizu da čuje sve što nije prošaptano, čak i bez Moći. Bezizraznog lica ili ne, danas je zbog tog svog orlovskog nosa izgledala kao grabljivica. Njene mnogobrojne pletenice s đinđuvama podsećale su na spuštenu krestu nekog čudnog orla.
„Ne možeš sve da spaseš“, smireno mu reče Berelajn. Dalje od gradskog smrada, njen miris je bio pun oštre žurbe i još oštrijeg gneva. „Ponekad moraš da odabereš šta ćeš. So Habor je dužnost lorda Kaulina. On nije imao nikakvo pravo da napusti svoje ljude." Znači, nije ljuta na njega.
