Završio je vezivanje crnog svilenog šala oko vrata kako bi sakrio ožiljak, pa je tutnuo krajeve u kaput. Izgledi da će se u Džuradoru naći neko ko je čuo za čoveka iz Ebou Dara koji nosi crni šal... Pa, čini se da su izgledi povoljni, sve i da se njegova sreća ne uzme u obzir. Naravno, tu valja uračunati i to što je on ta’veren, ali ako će ga to dovesti licem u lice sa Surot ili nekim od one šačice slugu iz Tarezinske palate, onda će mu se to desiti sve i da ostane da leži u krevetu sa ćebetom prebačenim preko glave. Ponekad čovek jednostavno mora da veruje svojoj sreći. Nevolja je u tome što su tog jutra, kada se probudio, kockice opet počele da mu se preturaju po glavi - što još traje.
„Obećao sam“, odgovorio je. Osećao se dobro zbog toga što je ponovo obukao pristojnu odeću. Kaput mu je bio od zelene vune, lepo skrojen, i padao mu je skoro do kolena i prevrnutih sara njegovih visokih čizama. Kaput nije bio izvezen - možda bi mogao da bude malčice - ali bilo je malo čipke na rubovima rukava. A nosio je i lepu svilenu košulju. Priželjkivao je da ima ogledalo. Čovek mora da izgleda najbolje što može kada je dan takav. Uzevši plašt s kreveta, prebaci ga preko ramena. Nije to bio drečavi odevni predmet kao Lukin, već tamnosiv, mračan skoro kao noć. Samo je postava bila crvena. Kopča njegovog plašta bio je jednostavan srebrni čvorić, ne veći od njegovog palca.
„Ona je dala svoju reč, Bejle“, kaza Egeanin. „Svoju reč. Nikada je neće prekršiti - nikada." Egeanin je zvučala kao da je u to potpuno ubeđena. U svakom slučaju - ubeđenija od Meta. Ali čovek ponekad mora da iskuša sreću - sve i ako stavlja glavu u torbu.
„Ludilo i dalje to je“, progunđa Domon. Ali nevoljno se skloni s vrata kada Met stavi na glavu šešir širokog oboda. Dobro, kada mu Egeanin, brzo trznuvši glavom, pokaza da se skloni. Ali i dalje se mrštio.
Pošla je za Metom iz kola, i dalje se mršteći i igrajući se svojom dugom crnom perikom. Možda se i dalje osećala nelagodno zbog toga što je nosi, ili joj sada možda drugačije stoji pošto ima mesec dana kako joj ispod nje raste njena kosa. Mada to još nije dovoljno da se šeta gologlava. Ne dok se između njih i Ebou Dara ne protegne bar još stotinu milja. Možda neće biti bezbedno sve dok ne pređu preko Damonskih planina i uđu u Murandiju.
Nebo je bilo vedro, sunce tek što je izranjalo na istoku, još nevidljivo iza platnenog zida podignutog oko menažerije, a jutro bi se moglo nazvati toplim samo u poređenju s nekom mećavom. Nije to bila svežina kasnog zimskog jutra u Dvema Rekama, već studen koja se lagano duboko ukopava i ledi ti dah. Članovi putujuće menažerije vrzmali su se na sve strane kao mravi u razrušenom mravinjaku, na sav glas zahtevajući da čuju ko je premestio one alke za žongliranje, pozajmio one crvene čakšire ili pomerio ovu pozornicu. Sve je to izgledalo i zvučalo kao početak prave bune, ali svi ti glasovi nisu bili odista ljuti. Oni sve vreme viču i mlataraju rukama, ali nikada ne dođe do udaraca kada je predstava u izgledu, a nekim čudom svi će se izvođači naći na svojim mestima i biće potpuno spremni pre nego što prvi posetioci uđu. Možda su spori kada je reč o pripremi za polazak na put, ali izvođenje tačaka donosi novac, a radi toga su sasvim spremni da budu brzi.
„Ti
Met se isceri. „Pitanje je - namerava li ona da se uda za mene? Ponekad i najneverovatniji ljudi sklapaju brakove." Kada znaš da ćeš biti obešen, jedino ti preostaje da se isceriš omči. I tako se on iscerio i ostavio je da tu stoji s namrštenim, strogim licem. Učinilo mu se da ona mrmlja psovke sebi u bradu, mada mu nije bilo jasno zašto. Nije ona ta koja mora da stupi u brak s nekim koga nikako ne želi za svog bračnog druga. Plemkinja, sva hladna, suzdržana i s nosom u oblacima, a on voli krčmarice s hitrim osmesima i voljnim očima. Naslednica prestola - i to ne nekog prestola - Kristalnog prestola, carskog prestola Seanšana. Žena koja mu vrti pamet kao čigru i svaki put ga ostavlja u bunilu je li ona njegova zatočenica ili on njen sužanj. Kada te sudbina ščepa za gušu, ne preostaje ti ništa drugo nego da se ceriš.
