Sećanje na svetlost полностью

Brin priđe mestu gde je Anah pala i vide da je smrvljena kada se ogromna životinja zakotrljala preko nje. „Plamen ga spalio!“, opsova pa potisnu sve misli o poginulima kako bi smislio šta dalje da radi. „Moram da pošaljem nekoga Seanšanima!“

Od cele njegove pratnje u logoru su ostala samo dva stražara i jedan pisar. Potrebno mu je da mu Seanšani daju višak konjice; počinje da misli kako mnogo toga zavisi od bezbednosti onih Aes Sedai na brdima. Na kraju krajeva, Amirlin je tamo s njima.

„Izgleda da ćemo morati da lično odemo“, kaza Brin ostavljajući Anahin leš. „Sijuan, jesi li dovoljno snažna da pomoću svog angreala otvoriš kapiju?“

Ona ustade prikrivajući iznurenost, ali on je video kako joj je. „Mogu, mada će biti toliko mala da ćemo morati da otpuzimo kroz nju. Ne poznajem dovoljno dobro ovaj deo logora, pa ćemo morati da se vratimo u središte.“

„Plamen me spalio!“, opsova Brin okrećući se kada se niz buktinja začu iz pravca reke. „Nemamo vremena za ovo.“

„Mogu da odem da nađem još glasnika“, javi se jedan stražar. Drugi je pomagao vojniku kojeg je Sijuan Izlečila. Čoveku su noge klecale dok je stajao.

„Ne znam da li ima više glasnika“, odgovori Brin. „Hajde da jednostavno...“

„Idem ja.“

Brin vide Min Faršo kako se blizu njega diže na noge i otresa prašinu sa sebe. Skoro da je u potpunosti zaboravio da ju je poslao da pomaže jednom od odreda za snabdevanje kao pisar.

„Izgleda mi da u bližoj budućnosti ovde neću biti pisar“, kaza mu Min gledajući oboreni šator. „Mogu da trčim jednako dobro kao tvoji glasnici. Šta hoćeš da uradim?“

„Nađi seanšansku caricu“, reče joj Brin. „Njen logor je nekoliko milja severno odavde, sa arafelske strane. Idi do tla određenog za Putovanje - tamo it znati kuda da te pošalju. Reci carici da mora da mi pošalje još konjice. Mi smo povukli sve pozadinske jedinice.“

„Hoću“, odgovori mu Min.

Ona nije vojnik. Pa, čini mu se kao da do pre nekoliko nedelja pola ljudi u njegovoj vojsci nisu bili vojnici. „Idi“, reče joj on i nasmeši se. „Računaću ovaj dan kao otplatu onoga što mi duguješ.“

Ona pocrvene. Zar je mislila da će on dozvoliti da jedna žena zaboravi na svoju zakletvu? Njemu nije bitno u čijem je ona društvu. Zakletva je zakletva.

Min je trčala kroz pozadinske redove Brinove vojske. U logoru je sada više šatora i zaprega - iz skladišta u Tar Valonu i Tiru - da bi zamenili one koji su nastradali u prvom šarskom napadu. Sve te taljige i šatori pokazali su se preprekama koje je morala da zaobilazi dok je trčala prema tlu za Putovanje.

To je bio niz kvadrata omeđenih konopcima i označenih brojevima na daskama zabijenim u zemlju. Cetiri žene sa sivim šalovima tiho su razgovarale dok je jedna od njih držala otvorenom kapiju kako bi zaprega natovarena strelama mogla da prođe. Mirni volovi nisu ni dizali glave dok su ognjene kugle nalik na zvezde padalice tukle po obližnjem tlu i rasipale užareno kamenje kroz vazduh i po hrpama ćebadi, koje je počelo da se puši.

„Moram da odem do seanšanske vojske“, reče Min Sivima. „Po naređenju lorda Brina.“

Jedna od Sivih sestara, Ašmanaila, oštro je pogleda. Odmeri Minine čakšire i kovrdže, pa se namršti. „Elmindreda? Slatkice, šta ti tražiš ovde?“

„Slatkica?" upita druga. „Ona je pisar, zar ne?“

„Moram da odem do seanšanske vojske“, ponovi Min, sva zadihana od trčanja. „Naređenja lorda Brina.“

Izgleda da su je ovoga puta čule. Jedna od žena uzdahnu. „Cetvrti kvadrat?" upita ostale.

„Treći, draga“, odgovori joj Ašmanaila. „U četvrtom bi svakog časa mogla da se otvori kapija iz Ilijana.“

„Treći“, saglasi se prva i mahnu Min da priđe. Tu jedna mala kapija rascepi vazduh. „Svi glasnici moraju da puze“, objasni joj. „Moramo da čuvamo snagu, Pa kapije moraju da budu male koliko je god to razumno.“

Ovo je razumno?, razdraženo pomisli Min, trčeći do male rupe. Pade na sve četiri, pa puzeći prođe kroz nju.

Izašla je na garavi krug u travi, progoreo da bi označavao mesto. Dva seanšanska stražara stajala su u blizini, naoružana kopljima s kićankama, lica zaklonjenih onim bubolikim kalpacima. Min pode napred, ali jedan stražar diže ruku.

„Ja sam glasnik od lorda Brina“, predstavi im se ona.

„Novi glasnici čekaju ovde“, reče joj jedan stražar.

„Hitno je!“

„Novi glasnici čekaju ovde.“

Pošto nije dobila nikakvo drugo objašnjenje, prekrstila je ruke - izašavši iz crnog kruga za slučaj da se tu otvori druga kapija - i stade da čeka. Odatle joj se pružao pogled na reku i na veliki vojni logor podignut duž njenih obala. Seanšani bi mogli neverovatno doprineti bitki, pomislila je Min. Ima ih tako mnogo. Ona je sada daleko od bitke, nekoliko milja severno od Brinovog logora, ali i dalje je dovoljno blizu da vidi bleštanje svetlosti koja je sevala dok su usmerivači razmenjivali smrtonosna tkanja.

Ona shvati da se premešta s noge na nogu, pa natera sebe da se ne mrda. Grmljavina od usmeravanja zvučala je kao potmuli udarci. Zvuci su se čuli nakon blesaka, kao što gromovi prate munje. Zašto li je tako?