Ona krajičkom oka pogleda stražare. Samo je jednom od njih slika lebdela iznad glave. Krvavi kamen. Poginuće tako što će pasti s velike visine. Cini joj se kao da su decenije prošle otkad je iznad nečije glave videla bilo šta što budi
„A ko je ona?“, upita jedan otegnuti seanšanski glas. Sul'dam je prilazila - i to bez damane. Žena je držala adam, lupkajući srebrnim okovratnikom po drugom dlanu.
„Novi glasnik“, odgovori stražar. „Ranije nije dolazila kroz kapije.“
Min duboko udahnu. „Poslao me je general Brin...“
„On bi trebalo da nas obavesti o svim glasnicima“, prekide je sul'dam. Bila je tamne puti i kovrdžave kose koja joj je padala do ramena. „Carica - neka bi živela večno - mora biti zaštićena po svaku cenu. Naš logor biće uredan. Svi glasnici moraju da budu odobreni kako ubice ne bi imale prilike da se ušunjaju.“
„Ja nisam ubica“, hladno odbrusi Min.
„A noževi u tvojim rukavima?“, upita sul’dam.
Min se lecnu.
„Dete, očigledno je po tome kako ti krajevi rukava padaju“, kaza joj sul'dam, mada nije bila ništa starija od Min.
„Žena bi bila glupača kada bi se šetala bojnim poljem bez nekakvog oružja“, odvrati joj Min. „Pusti me da uručim svoju poruku nekom vojskovođi. Druga glasnica je ubijena kada je jedan od vaših rakena pogođen i pao na naš logor.”
Sul’dam izvi jednu obrvu. „Ja sam Katrona“, reče joj, „a ti ćeš da radiš tačno ono što ti ja kažem dok si u našem logoru." Okrenu se i mahnu Min da pođe za njom.
Min zahvalno požuri za tom ženom. Seanšanski logor je bio veoma drugačiji od Brinovog. Oni imaju rakene koji lete i prenose njihove poruke i raznose izveštaje, a moraju i da štite caricu. Logor su podigli daleko od bojišta. Njihov tabor je takođe delovao daleko urednije od Brinovog, koji je bio bezmalo potpuno uništen i nanovo podignut, a u njemu su i vojnici iz mnogo različitih zemalja i vojski. Seanšanski logor je jednorodan i pun uvežbanih vojnika.
Makar je Min tako protumačila njegovu uređenost. Seanšanski vojnici stajali su u redovima i potpuno nemo očekivali poziv u bitku. Delovi logora bili su označeni stubovima i razvučenim konopcima i sve je bilo jasno uređeno. Niko nigde nije trčao. Ljudi su ili hodali - očigledno s nekom svrhom - ili čekali u stavu voljno. Ma koliko neko bio oštar prema Seanšanima - a Min bi mogla prilično toga da pridoda tom razgovoru - svakako su dobro uređeni.
Sul'dam dovede Min u jedan deo logora gde je nekoliko ljudi stajalo za beležnicama postavljenim na visokim stolovima. Po njihovim odorama i napola obrijanim glavama videlo se da su sluge na visokim položajima. Tiho su unosili beleške. Raskalašno odevene mlade žene nosile su poslužavnike između stolova i stavljale na njih tanane bele šoljice pune neke vrele crne tečnosti.
„Da li smo baš nedavno ostali bez nekog rakena?" upita Katrona te ljude. „Je li nekoga od njih pogodila neprijateljska marat’damane i je li taj mogao da se sruši na logor generala Brina?“
„Upravo je stigao izveštaj o tome“, odgovori joj jedan sluga klanjajući se. „Iznenađen sam što si već čula za to.“
Katroni se obrva izvi malčice više dok je gledala Min.
„Nisi očekivala istinu?“, upita Min.
„Ne“, odgovori sul’dam, pa diže ruku i vrati nož u korice na boku. „Pođi.“
Min uzdahnu. Pa, imala je prilike da se nosi sa Aijelima; sasvim sigurno nije moguće da Seanšani budu uvredljivi kao oni. Katrona je povede drugom stazom kroz logor i Min poče da oseća strepnju. Koliko li je vremena prošlo otkad ju je Brin poslao? Je li već prekasno?
Svetlosti, Seanšani baš vole da dobro čuvaju svoje stvari. Na svakoj raskrsnici nalazila su se dva stražara, koji su s kopljima u rukama i onim svojim groznim kalpacima na glavama stajali, gledajući šta se dešava. Zar ne bi trebalo da svi ti ljudi budu na bojištu? Katrona ju je na kraju dovela do prave
