„Jeste li spremne?" Glas joj nije bio čvrst koliko se nadala, ali makar nije drhtala. U stomaku je osećala leptiriće koji su bili veliki kao lisice. To joj se već dugo nije desilo.
„Naravno“, reče Avijenda, ali prvo je morala da proguta knedlu.
„Spremna sam“, slabašno prozbori Min.
Ušle su bez kucanja, brzo zatvorivši vrata za sobom.
Ninaeva skoči na noge iskolačenih očiju još i pre nego što su potpuno ušle u dnevnu sobu, ali Elejna jedva da je primećivala nju, ili Lana, iako je slatkasti miris Zaštitnikove lule ispunjavao odaju. Rand je stvarno bio tamo; bilo je tako teško poverovati da će biti. Ogavna maska koju joj je Mina bila opisala nestala je, izuzimajući otrcanu odeću i grube rukavice, a on je bio... prelep.
Kada ju je ugledao, on je isto skočio iz svoje stolice, ali pre nego što se potpuno uspravio, zateturao se i obema rukama uhvatio za sto, sopćući i suvo kašljući. Elejna prigrli Izvor i zakorači ka njemu, a onda se obuzda i natera sebe da otpusti Moć. Njena moć Isceljivanja bila je sićušna, a u svakom slučaju, Ninaeva se pokrenula brzo koliko i ona, odjedared okružena sjajem saidara, pruživši ruke ka Randu.
On se pribrao, odmahnuvši joj da se udalji. „To nije ništa što bi ti mogla da Isceliš, Ninaeva“, odbrusio je. „U svakom slučaju, izgleda da si pobedila u raspravi.“ Lice mu je bilo potpuno ukočeno od truda da sakrije osećanja, ali Elejna je imala utisak da je pije očima. Kao i Avijendu. Iznenadila se što je osetila zadovoljstvo zbog toga. Nadala se da će se to dogoditi, nadala se da će moći to da podnese, zbog svoje sestre, ali sad joj uopšte nije izgledalo da bilo šta treba da podnosi. Upadljivo se napregao da se uspravi, kao i da skrene pogled s nje i Avijende, mada je to pokušavao da sakrije. „Odavno je trebalo da krenemo, Min“, rekao je.
Elejna zaprepašćeno zinu. „Misliš da možeš da odeš a da mi se... da nam se i ne obratiš, konačno je uspela da izusti.
„Muškarci!“, gotovo istovremeno izustiše Min i Avijenda, pa se zapanjeno pogledaše. Brzo su spustile ruke. Za trenutak, i pored toga što gotovo ni po čemu nisu ličile, predstavljale su gotovo istovetnu sliku ženske zgađenosti.
„Oni što su pokušali da me ubiju u Kairhijenu pretvorili bi ovo mesto u gomilu šuta, samo ako bi saznali da sam bio ovde“, tiho progovori Rand. „Možda i ako bi samo posumnjali u to. Pretpostavljam da vam je Min rekla da su bili Aša’mani. Ne verujte nikome od njih. Osim trojici, možda. Đameru Flinu, Džaharu Nerišmi i Ibenu Hopvilu. Možda ćete moći da verujete njima. Što se tiče ostalih...“ Naizgled nesvesno, stisnuo je pesnice u rukavicama. „Ponekad se mač u ruci okrene protiv tebe, ali meni je taj mač još uvek potreban. Samo se držite podalje od muškaraca u crnom kaputu. Slušajte, nema vremena za priču. Najbolje je da odem, brzo.“ Pogrešila je. Nije bio baš potpuno ono što je sanjala. Nekada je u njemu bilo nečeg dečačkog, ali to je sada nestalo, kao da je bilo spaljeno. Žalila je za gubitkom te osobine. Činilo se da on niti žali, niti bi mogao da žali za tim.
„U pravu je u jednom“, preko čibuka svoje lule progovori Lan, odišući istom vrstom prigušenosti. Još jedan muškarac koji kao da nikada nije bio dečak. Oči su mu bile plavi led pod pletenom kožnom trakom koja mu je stajala iznad obrva. „Svako u njegovoj blizini naći će se u velikoj opasnosti. Svako.“ Iz nepoznatih razloga, Ninaeva je frknula. Onda je spustila šaku na gomilu svitaka u kožnom povezu koja je ležala na stolu i osmehnula se. Iako joj je trenutak kasnije osmeh iščileo.
„Da li se moja prvosestra i ja plašimo opasnosti?“, zahtevala je da zna Avijenda, podbočivši se pesnicama. Šal joj je skliznuo s ramena i pao na pod, ali ona je bilo toliko usredsređena da to nije ni primetila. „Ovaj čovek ima toh prema nama, Aan’aleine, a mi ga imamo prema njemu. To mora da se sredi.“
Min raširi ruke. „Ne znam kakve veze bilo koji tok, ili ceo sliv, kad smo već kod toga, ima s bilo čime, ali ja nikuda ne mrdam dok ti ne budeš razgovarao s njima, Rande!“ Pretvarala se da ne primećuje Avijendine razjarene poglede.
Uzdahnuvši, Rand se nasloni na kraj stola i rukom u rukavici prođe kroz tamnocrvene kovrdže koje su mu se spuštale niz vrat. Činilo se da se raspravlja sam sa sobom, ispod glasa.
„Žao mi je što ste zaglavile sa sul’dam i damane“, konačno je progovorio. Zvučao je kao da mu jeste žao, mada ne previše; mogao je isto tako žaliti što je zahladnelo. „Taim je trebalo da ih preda sestrama za koje sam mislio da su s vama. Ali pretpostavljam da takva greška može svakom da se omakne. Možda je mislio da su sve te Mudrosti i Mudre žene koje je Ninaeva okupila Aes Sedai.“ Osmeh mu je bio prigušen. Nije mu doticao oči.
„Rande", niskim, upozoravajućim glasom progovori Min.
