„Da se to moglo, zar to ne bi uradili u Doba legendi?" tiho upita Lan. Tiho, kao kad čelik tiho klizne iz korica. „Jednom si rekao kako bi mogla biti povređena zbog mene.“ Činilo se da je nemoguće da mu glas još očvrsne, a ipak jeste. „Ti bi mogao da je ubiješ, čobanine." A njegov glas je jasno stavljao do znanja kako mu on to neće dozvoliti.
Rand je na Lanov hladan plavi pogled uzvratio podjednako hladno. „Ne znam zbog čega nisu. Nije me briga zašto. To se mora pokušati."
Ninaeva je grizla donju usnu. Pretpostavljala je da je zahvaljujući Randovom prisustvu ovo bila zvanična prilika - prebacivanje sa zvaničnog na nezvanično, odlučivanje šta je šta, ponekada joj je izazivalo vrtoglavicu ali nije je bilo briga što je progovorio kad nije bio njegov red. To je bilo pogrešno, u svakom slučaju, međutim, njoj su se sviđali neposredni i otvoreni ljudi. Bilo joj je potrebno da razmisli. Ne o svojoj odluci. Ona je već tu. Već o tome kako da to ostvari. Randu se to možda neće svideti. Lanu sasvim sigurno neće. Pa, muškarci uvek žele da bude po njihovom. Ponekad čovek jednostavno mora da ih nauči da ne mogu uvek to i da dobiju.
„Mislim da je to divna ideja“, rekla je. To baš i nije bila laž. I jeste bila divna, kada se uporedi s drugim mogućnostima. „Ali ne vidim zašto bih sedela ovde i poput neke služavke čekala na tvoj poziv. Uradiću to, ali ćemo ići svi zajedno.“
Bila je u pravu. Ni najmanje im se nije svidelo.
Još jedan sluga gotovo da je pao na nos klanjajući se, a Elejna uzdahnu kad je skladno kliznula pored njega hodnikom palate. Bar se trudila da to liči na skladno proklizavanje. Kči naslednica Andora, pribrana i staložena. Želela je da potrči, mada bi se, da je pokušala, verovatno saplela tamnoplave suknje. Gotovo da je osećala iskolačene oči punačkog čoveka na sebi i svojoj pratnji. To je bila manja smetnja, koja će proći, poput zrna peska u cipeli.
„Samo zapamtite“, odlučno je rekla, „on ne sme da čuje ništa o doušnicima, niti o dvokorenu, ni bilo čemu sličnom!" Ni najmanje joj ne treba da on odluči kako treba da je „spašava". Muškarci su skloni takvim budalaštinama; Ninaeva je to nazivala „razmišljanjem grudnim maljama" Svetlosti, verovatno bi pokušao da vrati Aijele i Saladejce u grad! U samu palatu! Koliko god bilo gorko takvo priznanje, ako bi odlučio to da učini, ona ga ne bi mogla sprečiti, osim da otvoreno krene u rat, a čak ni to verovatno ne bi bilo dovoljno.
„Ja mu ne govorim ono što ne mora da zna“, reče Min, mršteći se na usukanu služavku razrogačenih očiju koja se, pokušavajući da se nakloni, gotovo rostrla po crveno-smeđim podnim pločicama. Postrance merkajući Min, Elejna se prisetila vremena kada je i sama nosila čakšire, i premišljala je da li bi to mogla ponovo da pokuša. U svakom slučaju su davale više slobode kretanja od sukanja. Ali bez čizama s potpeticom, prosudila je. U njima je Min bila visoka koliko i Avijenda, ali čak se i Birgita uvijala kada je hodala u njima, a s Mininim pripijenim nogavicama i kaputićem koji joj je jedva prekrivao bokove, to je delovalo potpuno sramno.
„Lažeš ga?“ Avijendin glas otežao je od sumnje. Čak je i to kako je na ramenima popravila tamni šal odisalo neodobravanjem, dok je, ne primećujući Elejnu, smrknuto gledala u Min.
„Naravno da ne“, oštro joj odvrati Min, uzvrativši joj i isti pogled. „Osim ako je to neophodno." Avijenda se zakikota, a onda je izgledala zapanjeno što je to učinila, da bi joj na kraju lice delovalo okamenjeno.
Šta će da radi s njih dve? Moraće se dopasti jedna drugoj. Jednostavno će morati. Ali dve žene su se kostrešile jedna na drugu poput mačaka koje se ne poznaju a zatvorene su u malu sobu još otkako su se susrele. O, složile su se gotovo oko svega zaista nije bilo drugog izbora, pogotovo kad nijedna od njih nije bila sigurna kad će sve zajedno moći ponovo da se dočepaju tog čoveka ali se nadala da neće ponovo jedna drugoj pokazivati koliko su vešte u baratanju noževima. To je bilo vrlo opušteno, nije tu bilo nikakvih pretnji, ali bile su vrlo otvorene u vezi s tim. S druge strane, Avijenda je bila zaista zadivljena količinom noževa koje je Min nosila sa sobom.
Dok su žurile pored krakatog mladog sluge koji je nosio poslužavnik sa staklenim zvonima za stone lampe, on im se pokloni. Na svoju nesreću, toliko se bio upiljio u njih da je zaboravio da obrati pažnju na ono što je nosio. Hodnik ispuni zvuk razbijanja stakla koje je popadalo na pločice.
