Iznenada je shvatila da to klupko osećanja i utisaka više nije isto kao na početku. Postojao je nekakav... crveni urlik... u njemu, sada, poput šumskog požara koji se širi među suvim borovima. Šta bi moglo...? Svetlosti! Posrnula je, ali je uspela da se održi na nogama a da se ne prevrne. Da je znala za ovu vrelinu, ovu neutoljivu glad u njemu, bojala bi se da ga pusti da je dotakne! S druge strane... Moglo bi biti lepo znati da si užegla takav oganj. Nije mogla dočekati da vidi ima li i ona isti uticaj na njega kao... Ponovo se saplela, ali ovog puta morala je da se uhvati za jedan bogato izrezbaren visoki kovčeg. O, Svetlosti! Elejna! Sada joj se lice žarilo. Ovo je bilo kao da im viri kroz zavese na postelji!
Brzo je pokušala da izvede ono o čemu joj je Elejna govorila: zamislila je da je ta loptica osećanja vezana u maramicu. Ništa se nije dogodilo. Uspaničena, pokušala je ponovo, ali taj plamen koji urla još je bio tamo! Mora prestati da gleda u to, prestati to da oseća. Šta bi joj još moglo skrenuti pažnju s toga? Šta? Možda da progovori.
„Trebalo je da popije taj čaj od srcolista", bupnula je. Ona nikada nije govorila ono što je videla, osim onima kojih se to ticalo, a i tada samo ako bi oni želeli to da čuju, ali morala je nešto da kaže. „Od ovoga će zatrudneti. Blizanci; dečko i devojčica; oboje zdravi i jaki.“
„Ona želi njegovu decu“, promrmlja Aijelka. Njene zelene oči piljile su pravo napred; vilica joj je bila ukočena, a kapljice znoja rosile su joj čelo. „Ni sama ne bih popila čaj kad bih...“ Stresavši se, ona se preko hodnika namršti na Min. „Moja sestra i Mudre pričale su mi o tebi. Ti stvarno vidiš nešto o ljudima što se ispuni?"
„Ponekad vidim nešto i ako znam šta to znači, to se i ispuni", reče Min. Njihovi glasovi, podignuti da bi dosegle jedna do druge, rasipali su se hodnikom. Sluge u crveno-belim livrejama okretale su se da pilje u njih. Min se pomeri do sredine hodnika. Naći će se s drugom ženom na pola puta, ništa dalje. Trenutak kasnije Avijenda joj se pridružila.
Min se pitala treba li da joj kaže ono što je videla kada su svi bili zajedno. Avijenda će isto imati Randovu decu. Četvoro odjednom! Mada, tu je bilo nečeg čudnog. Bebe će biti zdrave, ali ipak je tu bilo nečeg čudnog. A ljudi često nisu voleli da čuju svoju budućnost, čak i kad su tvrdili da to žele. Poželela je da joj neko kaže da li će i ona imati...
Dok su u tišini koračale jedna pored druge, Avijenda prstima obrisa znoj sa lica i proguta knedlu. I Min je morala to da uradi. Sve što je Rand osećao nalazilo se u toj loptici. Sve!
„Znači, ni tebi nije uspelo ono s maramicom?" upitala je promuklim glasom.
Avijenda zatrepta, a lice joj se obli purpurom. Trenutak kasnije, progovorila je: „Ovako je bolje. Hvala ti. Ja... S njim u glavi, zaboravila sam.“ Namrštila se. „Tebi nije uspelo?“
Min očajno odmahnu glavom. To je bilo nepristojno! „Mada, pomaže mi ako pričam." Morala je da se sprijatelji sa ovom ženom, nekako, kako bi bilo ikakve nade da celo ovo zamešateljstvo uspe. „Izvini zbog onoga što sam rekla. O tokovima, hoću da kažem. Znam tako malo o vašim običajima. A u tom čoveku ima nečeg zbog čega postajem zajedljiva. Ne mogu da obuzdam sopstveni jezik. Ali nemoj misliti da ću ti dopustiti da me udariš ili zasečeš. Možda imam toh, ali moraćemo da pronađemo neki drugi način. Mogu uvek da ti sredim konja ako budemo imale vremena."
„Ti si ponosna kao i moja sestra", promrmlja Avijenda, mršteći se. Šta li je mislila tom izjavom? „Imaš i dobar smisao za humor.“ Činilo se kao da razgovara sama sa sobom. „Nisi napravila budalu od sebe zbog Randa i Elejne, kao što bi to većina mokrozemskih žena. I podsetila si me...“ Uz uzdah, ona podiže šal na ramena. „Znam gde ima uskvaja. Ako budeš suviše pijana da bi razmišljala, onda...“ Zapiljivši se niz hodnik, iznenada se zaustavila. „Ne!“, zarežala je. „Ne još!“
Prema njima je dolazila prilika zbog koje je Min razjapila usta. Njena zapanjenost potisnula je Randa iz domašaja svesti. Ona je znala, iz priče, da je kapetan-zapovednica Elejnine straže žena, kao i da je ona Elejnina Zaštitnica od glave do pete, ali nije znala ništa više. Ova žena je gustu, vešto načinjenu zlatnu pletenicu prebacila preko jednog ramena, kratkog crvenog kaputića s belim okovratnikom, a široke plave nogavice bile su joj utaknute u čizme s visokim potpeticama, poput Mininih. Oko nje su plesale aure i treperile slike, više njih nego što je Min ikada videla oko nekoga, na hiljade njih, činilo se, koje su se ređale jedna preko druge. Elejnina Zaštitnica i kapetan-zapovednica Kraljičine straže... zanosila se... pomalo, kao da je već uronila u uskvaj. Sluge koje su je primetile smesta su pronašle neodložna osla na drugoj strani palate, ostavivši njih tri same u tom hodniku. Činilo se da nije primetila ni Min ni Avijendu sve dok nije gotovo naletela na njih.
