„Uskvaj!“, očajnički zavika Avijenda, koja je i stvarno počela da krši ruke! „Znam gde ima uskvaja! Ako se napiješ...! Molim te, Birgita! Ja... ja ću se zakleti da te slušam, kao učenica gospodaricu, ali molim te nemoj da je prekidaš! Nemoj toliko da je osramotiš!"
„Uskvaj?“, promrmlja Birgita, trljajući bradu. „Da li to iole liči na rakiju? Hmm. Čini mi se da ta devojka crveni! Pa, ona se dolično ponaša veći deo vremena, znaš. Šala, rekla si?“
Odjedared se iskezila i širom rastvorila ruke. „Vođi me do tog tvog uskvaja, Avijenda. Ne znam za vas dve, ali ja nameravam da se napijem toliko da... pa... skinuću odeću i plesaću naga na stolu. Ni za dlaku manje od takvog pijanstva.“
Min to uopšte nije razumela, kao ni zašto je Avijenda prvo piljila u Birgitu, a onda iznenada počela da se smeje „sjajnoj šali“, ali je bila sasvim sigurna da zna zašto Elejna crveni, ako joj se to stvarno dešavalo. Čvrsta lopta utisaka u njenoj glavi ponovo se pretvorila u sveprožđirući plamen.
„Možemo li sada da pronađemo taj uskvaj?“, upitala je. „Hoću da se napijem ko letva, i to brzo!“
Kad se Elejna sledećeg jutra probudila, spavaća odaja je bila ledena, Kaemlin je zasipao lagani sneg, a Randa nije bilo. Osim u njenoj glavi. To će biti dovoljno. Osmehnula se, polako. Za sada će biti dovoljno. Lenjo se protežući pod ćebadima, setila se svoje sinoćne razuzdanosti ne samo sinoćne, nego i one većim delom dana i pomislila je kako bi trebalo da se crveni kao bulka! Ali želela je da bude razuzdana s Random i nije mislila da će se ikada ponovo zacrveneti, ne ako je u pitanju išta vezano za njega.
Najbolje je bilo to što joj je ostavio poklon. Kada se probudila, na jastuku pored nje stajao je zlatni ljiljan u punom cvatu, dok se rosa još presijavala na punačkim laticama. Gde je uspeo da ga pronade usred zime, nije mogla ni da zamisli. Ali izatkala je štit oko njega i postavila ga na stočić pored kreveta gde će ga videti svakog jutra kad se probudi. To je tkanje naučila od Mogedijen, ali pod njim će cvast ostati zauvek sveža, kapi rose nikada neće ispariti, i to će biti stalni podsetnik na čoveka koji joj je dao svoje srce.
Tog jutra je saznala da je preko noći Alivija nestala, što je bilo ozbiljno i zbog čega su se Srodnice veoma uzbudile. A sve dok Zaida nije došla da se pobuni jer se Ninaeva nije pojavila na svojim časovima sa Ata’an Mijerama, Elejna nije znala da su i Ninaeva i Lan takođe nestali iz palate, a da niko nije znao ni kada ni kako. Tek je mnogo kasnije saznala da u zbirci angreala i ter’angreala koju su donele iz Ebou Dara nedostaju najmoćniji od tri angreala, kao i nekoliki drugi. Neki od njih, u to je bila sigurna, bili su namenjeni ženama koje očekuju da ih svakog časa napadnu Jednom moći. Zbog toga ju je na brzinu naškrabana beleška, koju joj je Ninaeva ostavila u zbirci, samo još više uznemirila.
Soba sunca u Sunčevoj palati bila je hladna iako su na dva zida kamini plamteli svom snagom, slojevi ćilima prekrivali pod, a zakošeni stakleni krov propuštao jasno jutarnje svetlo tamo gde ga nije zaklanjao sneg što se zadržao na tankim spojevima, ali bila je zgodna za prijeme. Kecuejn je smatrala da je najbolje ne uzurpirati prestonu dvoranu. Do sada je lord Dobrejn ćutao o tome što je zadržala Karalin Damodred i Darlina Sisnera nije videla boljeg načina da ih odvrati od upuštanja u nove nepodopštine nego da ih čvrsto drži u šaci ali Dobrejn bi mogao početi da frkće zbog toga ako bi prekršila njegovo poimanje pristojnosti. On je bio suviše blizak dečaku da bi na njemu primenjivala silu, a i držao se svojih zakletvi. Ona se mogla osvrnuti na svoj život i setiti se nekih neuspeha; bilo je tu i onih zbog kojih je gorko žalila, kao i grešaka koje su koštale života, ali ovde nije sebi mogla da priušti ni greške ni neuspehe. Sasvim sigurno ne i neuspehe. Svetlosti, dođe joj da ugrize nekoga!
„Zahtevam da mi se vrati moja vetrotragačica, Aes Sedai!“ Harina din Togara, od glave do pete u zelenom brokatu, ukočeno je sedela naspram Kecuejn, stisnutih usana. Iako joj je lice bilo bez bora, beli pramenovi šarali su joj crnu kosu. Deset godina bila je gospa od talasa svoga klana, a mnogo pre toga zapovedala je većim plovilima. Dera din Selan, njena gospa od edara, mlađa žena odevena u plavo, sedela je na stolici pažljivo postavljenoj na stopu iza, prema njihovim običajima. Ličile su na tamnu rezbariju zgražanja, a njihov vanzemaljski nakit nekako je dopunjavao tu sliku. Nijedna nije obratila ni najmanju pažnju na Ibena, koji se poklonio i ponudio ih srebrnim kupama toplog začinjenog vina s poslužavnika.
