Rand skrenu iza ugla u prolaz i otkri Rohajda koji ga je čekao.
Muranđanin je bio ponovo zabacio ogrtač, a obe šake je držao na balčaku mača. Mirovna veza Far Madinga isplela je mrežu od tanke žice oko korica i balčaka. Krasio ga je sitan, znalački osmeh. „Bilo te je lako namamiti, poput goluba“, reče počevši da izvlači mač. Žice su bile isečene, a potom ponovo pričvršćene tako da su na prvi pogled delovale netaknuto. „Beži, ukoliko želiš.“
Rand nije pobegao. Umesto toga, on iskorači, naglo spustivši levi dlan na balčak Rohajdovog mača, koji je još uvek bio upola u koricama. Čoveku se oči razrogačiše od iznenađenja, ali on još uvek nije shvatao da ga je to što je zastao kako bi se naslađivao već ubilo. On se povuče unazad, pokušavajući da stvori mesta da bi izvukao mač do kraja, ali Rand ga je glatko sledio, držeći mu mač zarobljen, pa se okrenu iz bokova, jako zabijajući skupljenu pesnicu u grlo Rohajdu. Hrskavica glasno krcnu, a otpadnik zaboravi da je hteo ikoga da ubije. Teturajući se unazad, raskolačenih očiju koje su piljile u prazno, on je držao obe šake na grlu i očajnički pokušavao da udahne vazduh kroz uništeni dušnik.
Rand se već pokrenuo da zada ubitačni udarac, ispod grudne kosti, kada iza sebe začu šapat zvuka, i iznenada je Rohajdovo naslađivanje dobilo novo značenje. Okrenuvši Rohajda, Rand se baci na zemlju preko njega. Metal kojim se bilo jako zamahnulo odbi se od kamenog zida odzvanjajući, a neki čovek opsova. Dočepavši Rohajdov mač, Rand dopusti da mu se pad pretvori u kotrljanje, izvlačeći sečivo dok se prevrtao preko ramena. Rohajd ispusti visok, prodoran krik dok se Rand dizao u polučučanj okrenut u pravcu odakle je došao.
Rejfer Kismen je stajao otvorenih usta piljeći u Rohajda, a sečivo kojim je nameravao da probode Randa ostalo je u Rohajdovim grudima. Muranđaninu se krv penušala na usnama, petama se upro u zemlju, a krvavim šakama je držao sečivo kao da pokušava da ga izgura iz sebe. Osrednje visine i bled za jednog Tairenca, Kismen je bio odeven jednostavno, kao i Rand, osim što je imao i pojas za mač. Skrivajući ga ispod svog ogrtača, mogao je da se kreće bilo kuda po Far Madingu a da ne bude primećen.
Njegova zbunjenost trajala je samo trenutak. Dok se Rand podizao, spreman, obema šakama držeći mač, Kismen trzajem oslobodi sopstveno sečivo i više i ne pogleda ka svom sadrugu koji se grčio. Dok je šake napeto pomerao po dugom balčaku maća, posmatrao je Randa. Nije bilo sumnje da je bio jedan od onih koji su se toliko ponosili što mogu da koriste Moć kao oružje da su prezreli učenje mačevanja. Rand nije. Rohajd se trznu poslednji put i ukoči se, očiju uprtih u nebo.
„Vreme da se urnre“, tiho reče Rand, ali dok je kretao napred, negde iza Tairenca začu se čegrtaljka, neprekidno zvečeći, a potom se oglasi još jedna. Ulični stražari.
„Odvešće nas obojicu“, prosikta Kismen, zvučeći grozničavo. „Ako nas nađu pored leša, obojicu će
Bio je u pravu, bar što se toga ticalo. Ako ih stražari tu pronađu, obojica će završiti u ćelijama ispod Dvorane savetnica. Začu se još čegrtaljki; približavale su se. Stražari mora da su primetili kako se tri čoveka, jedan po jedan, provlače u isti prolaz. Možda su čak videli i Kismenov mač. Nevoljno, Rand klimnu glavom.
Tairenac se pažljivo povlačio, a kada je shvatio kako Rand ne pokušava da ga prati, on vrati mač u korice, pa divlje potrča dok je tamni ogrtač lepršao za njim.
Rand baci mač koji je bio pokupio nazad na Rohajdovo telo, pa potrča na drugu stranu. U tom pravcu još uvek se nisu čule čegrtaljke. Uz malo sreće, mogao bi da izađe nazad na ulice i umeša se u gomilu pre nego što ga vide. On je imao druge strahove, pored omče. Skidanje rukavica, zmajevi koje je imao na rukama - bilo bi to dovoljno da spreči njegovo vešanje, u to je bio siguran. Međutim, savetnice su objavile kako prihvataju onaj čudni proglas koji je Elaida izdala. Kada bi se našao u ćeliji, ostao bi u njoj dok Bela kula ne pošalje po njega. Trčao je najbrže što je mogao.
Umešavši se u gomilu na ulici, Kismen ispusti težak uzdah olakšanja kada trojica uličnih stražara utrčaše u prolaz odakle je upravo bio izašao. Privijajući ogrtač uza se da bi sakrio korice i mač u njima, kretao se sa ostalima, ništa brže od drugih, a sporije od nekih. Ništa što bi privuklo pažnju stražara. Dvojica ga prođoše noseći zatvorenika uguranog u ogroman džak okačen o motku koju su nosili preko ramena. Čoveku je samo glava virila, oči su mu bile divlje i šibale su uokolo. Kismen se strese. Spržilo mu oči, to je mogao biti on! On!
