Tornjevi ponoći полностью

Šta je sada?, pomisli Ituralde, pa ustade uprkos iznurenosti i žurno priđe prozoru. Šta li su sada smislili? Još Dragkara? Psomraci?

Zagledao se kroz prozor, a neko mu je pružio durbin. Prineo ga je oku - i baš kao što je i pretpostavio - zgrada je bila dovoljno visoka da se s nje pruža pogled preko gradskog bedema na brisani prostor ispred njega. Kule na vrhu brda bile su načičkane gavranovima. Kroz durbin je video Troloke kako se guraju na visovima, po čitavom gornjem logoru, kulama i grudobranima koji se tamo nalaze.

Iza brda, hrleći kroz prolaz, nadirala je ogromna vojska Troloka, višestruko brojnija od one koja je napala Maradon. Plima čudovišta kao da se prostirala u nedogled.

„Moramo da se povučemo", kaza Bašer spuštajući durbin. „Smesta."

„Svetlosti!", prošapta Ituralde. „Ako ta vojska prođe pored nas, ništa u Saldeji, Andoru ili Arad Domanu neće moći da je zaustavi. Molim te, reci mi da je gospodar Zmaj sklopio mir sa Seanšanima, kao što je obećao?"

„U tome", začu se jedan tihi glas iza njega, „kao i u mnogim drugim stvarima - bio sam neuspešan."

Ituralde se hitro okrenu, spuštajući durbin. Jedan visok čovek ridaste kose uđe u prostoriju - čovek za kojeg se Ituraldeu učinilo da ga nikada u životu nije video, iako su mu njegove crte bile poznate. Rand al’Tor se promenio.

Ponovorođeni Zmaj je zračio istom onom samouverenošću kao ranije, držao se isto onako pravih leđa i kao da očekuje poslušnost. Ali istovremeno je delovao potpuno drugačije. Više nije bio onako sumnjičav, a Ituraldea je gledao sa zabrinutošću.

Te njegove oči, hladne i bezosećajne, jednom su ubeđile Ituraldea da ga sledi. I te oči su se promenile. Ituralde ranije nije primetio mudrost u njima.

Ne budi budala, pomislio je Ituralde. Ne možeš po nečijim očima oceniti je li čovek mudar ili nije.

Ali je to ipak mogao.

„Rodele Ituralde", reče Al’Tor, pa priđe i uhvati Ituraldea za mišicu. „Ostavio sam tebe i tvoje ljude da budete sami i preplavljeni neprijateljima. Molim te, oprosti mi.“

„Sam sam to odabrao", odgovori Ituralde. Za divno čudo, osećao sa manje umorno nego pre svega nekoliko trenutaka.

„Obišao sam tvoje ljude", reče mu Al’Tor. „Ostalo ih je tako malo i svi su slomljeni i izranavljeni. Kako ti je uopšte pošlo za rukom da sačuvaš ovaj grad? To što si učinio pravo je čudo."

„Činim ono što se mora."

„Mora da si izgubio mnogo prijatelja."

„Ja... Da." Šta je drugo mogao da kaže? Kada bi o tome govorio kao da sve to nije ništa, samo bi ih obeščastio. „Vakeda je danas poginuo. Radžabi... pa, Dragkar ga se dočepao. Anker. Izdržao je do danas po podne. Nikada nisam otkrio zašto se onaj trubač prerano oglasio. Rosin je to ispitivao. I on je mrtav."

„Moramo da se izvučemo iz grada", žurno se javi Bašer. „Žao mi je, čoveče. Maradon je izgubljen."

„Ne", tiho odvrati Al’Tor. „Senka se neće dočepati ovog grada. Ne nakon svega što su ovi ljudi učinili kako bi ga zadržali. Ja to neću dozvoliti."

„Časna izjava", primeti Bašer, „ali mi nemamo..." On ućuta kada ga Al’Tor pogleda.

Te oči. Tako napete. Skoro da se činilo kao da sijaju. „Oni neće zauzeti ovaj grad, Bašere", reče mu Al’Tor, s prizvukom besa u tihom glasu. Mahnu u stranu i kapija rascepi vazduh. Zvuk troločkih bubnjeva i njihova dreka odjednom se približiše. „Muka mi je više od toga da dopuštam njemu da nanosi bol mojim ljudima. Povuci svoje vojnike."

To rekavši, Al’Tor prođe kroz kapiju. Dve aijelske Device dojuriše u sobu i on ostavi kapiju otvorenu tek toliko da one skoče za njim. Onda je zatvori.

Bašer je delovao zgranuto, a usta mu ostaše napola otvorena. „Proklet bio taj čovek!" Naposletku izusti, opet se okrećući prema prozoru. „Mislio sam da više neće raditi takve stvari!"

Ituralde se pridruži Bašeru, dižući durbin i gledajući kroz ogroman procep u zidu. Ispred njega, Al’Tor je prelazio preko razrovanog tla, sa smeđim plaštom, dok su ga pratile dve Device.

Ituraldeu se činilo kako čuje troločko zavijanje. Njihovi bubnjevi su se glasali. Videli su samo troje ljudi pred sobom.

Troloci pohrliše preko brisanog prostora. Na stotine njih. Na hiljade. Ituraldeu se ote oštar uzdah. Bašer tiho promrmlja molitvu.

Al’Tor diže jednu ruku, pa okrenu dlan prema plimskom talasu Nakota Senke.

I oni stadoše da umiru. Sve je počelo talasima vatre, sličnim onima koje su Aša’mani koristili. Samo što su njegovi talasi bili daleko veći. Plamen je sagorevao strašne otkose smrti među Trolocima. Sledio je obrise zemlje, stremeči uzbrdo i u rovove, ispunjavajući ih vatrom koja se belela od usijanja i palila i uništavala sve pred sobom. Oblaci Dragkara rojili su se na nebu i obrušavali na Al’Tora. Vazduh nad njim samo je poplaveo, pa su krhotine leda prasnule naviše, ispunjavajući vazduh kao strele čitavog barjaka lukonoša. Zveri su neljudski vrištale od patnje i bola, dok su njihove lešine padale na zemlju.