Tornjevi ponoći полностью

„O čemu on to priča", upita jedan od Bašerovih ljudi. „Svetlo? Zacelo nije mogao da vidi bitku. Nijedan od ovih prozora ne gleda u pravom smeru."

„Vogelere, nisam siguran da je on pričao o bici", odgovori Bašer. „Hajde. Pretpostavljam da je gospodar Zmaj umoran. Hoću da se postaram da bude zbrinut."

To je to, pomislila je Min, lupkajući prstom po stranici. Sedela je na svom prozoru u Kamenu Tira, uživajući u lahoru - i pokušavajući da ne razmišlja o Randu. Nije povređen, ali osećanja su mu tako snažna. Bes. Nadala se da on nikada više neće biti tako besan.

Prenula se iz briga; čeka je posao. Da li ona to prati pogrešnu nit? Tumači li ona to stvari na pogrešan način? Opet pročita istu rečenicu. Svetlost se drži pred raljama beskrajnog bezdana i sve što on jeste može biti ugrabljeno.

Ona prestade s nagađanjima kada vide tračak svetlosti kako dopire iz prostorije s druge strane hodnika. Baci knjigu i skoči na pod. Odjednom je osetila da je Rand blizu. Osećala ga je kroz vezu.

Dve Device stražarile su ispred sobe s druge strane hodnika, uglavnom da bi sprečile ljude da ulaze i nastradaju od kapija. Ona koja se upravo otvorila vodila je do nekog mesta koje je bazdilo na dim. Rand se zateturao kroz kapiju. Min mu pritrča. Izgledao je potpuno iscrpljeno, oči su mu se crvenele, a lice mu je prebledelo. Uzdahnuo je i naslonio se na nju, pustivši je da mu pomogne da dođe do jedne stolice i da sedne.

„Šta se desilo?", zatraži da čuje Min od Evasni, Device koja je prošla kroz kapiju odmah za Random. Vižljastoj ženi je tamnoriđa kosa, isto kao većini Devica, spreda bila kratka, a pozadi padala u rep.

„Kar’a’karn je dobro", odgovori ta žena. „Mada je on kao mladić koji mora da optrči jedan krug oko tabora više od svih ostalih, samo da bi dokazao da može."

„Danas je stekao veliki đi“, primeti Ifejina - druga Devica - skoro kao da se raspravlja s prvom. Glas joj beše smrtno ozbiljan.

Rand uzdahnu i zavali se u stolicu. Bašer prođe kroz kapiju i bat njegovih čizama odjeknu po kamenu. Min je iz dvorišta čula viku - ranjeni vojnici prolaze kroz veću kapiju. Dvorišta Kamena vrvela su od užurbanosti. Aes Sedai su dotrčavale da Izleče okrvavljene i garave vojnike.

Za Bašerom je došao jedan vitki sredovečni Domanac. Rodel Ituralde. Delovao je izmučeno, sa skorenom krvlju na prljavom licu, odeće pocepane i s loše vezanim priručnim zavojem na ruci. Na Randu nije bilo vidnih rana. Odeča mu je bila čista, mada je i dalje uporno nosio onaj stari smeđi plašt. Ali, Svetlosti - deluje iscrpljeno.

„Rande“, kaza Min i kleknu pored njega. „Rande, jesi li dobro?"

„Pobesneo sam“, tiho joj odgovori Rand. „Mislio sam da sam to prevazišao."

Ona se zaledi.

„Nije to bio strašan bes kao ranije", reče joj Rand. „Nije to bio bes uništenja, mada jesam uništavao. U Maradonu sam video šta je sve učinjeno ljudima koji me slede. Min, video sam Svetlost u njima. Video sam kako prkose Mračnome, ma koliko njegova senka bila dugačka. Živećemo - govorio je taj prkos. Volećemo i nadaćemo se.

I video sam koliko se ono trudi da to uništi. Zna da će značiti nešto ako ih bude skršio. Nešto daleko veće od Maradona. Slamanje ljudskog duha... on žudi za tim. Napao je daleko snažnije nego što bi inače zato što je želeo da mi skrši duh." Glas mu se utiša i on otvori oči da je pogleda. „I zato sam mu se suprotstavio."

„Ono što si učinio bilo je neverovatno", reče mu Bašer i stade pored Min prekrstivši ruke. „Ali jesi li dopustio da te on natera na to?“

Rand odmahnu glavom. „Bašere, imam pravo da budem besan. Zar ne shvataš? Ranije sam pokušavao da sve to krijem u sebi. To je bilo pogrešno. Moram da osećam. Moram da osećam bol zbog patnji, smrti i gubitaka koje ovi ljudi trpe. Moram da se držim svih tih stvari kako bih znao zašto se borim. Ima trenutaka kad nam je potrebna praznina, ali to ne znači da je bes išta manje deo mene."

Kao da je sa svakom rečju bio samouvereniji, a Min klimnu.

„Pa, spasao si grad", primeti Bašer.

„Ne dovoljno brzo", odgovori Rand. Min je osećala njegovu tugu. „A moji današnji postupci možda su bili greška."

Min se namršti. „Zašto?"

„Previše smo se približili sukobu između nas dvojice", odgovori Rand. „To mora da se desi u Šajol Gulu - i to u pravo vreme. Ne smem dozvoliti da me on izazove na nešto ishitreno. Bašer je u pravu. Niti smem dopustiti da ljudi počnu da pretpostavljaju kako ću uvek moći da se umešam i da ih spasem."

„Možda", reče Bašer. „Ali ono što si danas učinio..."

Rand odmahnu glavom. „Bašere, nije na meni da vodim ovaj rat. Današnja bitka izmirila me je više nego što sam smeo da dozvolim. Da me moji neprijatelji sada napadnu - sa mnom bi bilo gotovo. Sem toga, ja mogu da se borim samo najednom mestu u isto vreme. Ono što nam se primiče biće veće od toga - veće i stravičnije nego išta što ma koji čovek može i sanjati da će moći da zaustavi. Pripremiću vas, ali moram da vas ostavim. Rat će biti vaš.“