Svaki put kad bi Rand pokušao da dođe do muzike i smeha, Trolok mu je bio na putu, često njuškajući vazduh u potrazi za mirisom. Neki Troloci lovili su tako što su pratili miris. Ponegde, gde nikog nije bilo da vidi, Trolok je išao sam. Rand je sigurno nekoliko puta video jednog istog. Približavali su im se, starajući se da on i Loijal ne odu iz napuštenih ulica sa zatvorenim prozorima. Lagano, bili su primorani da idu istočno, dalje od grada i Hurina, od ljudi, duž uskih, sve mračnijih ulica, koje su se uzbrdo i nizbrdo pružale u svim pravcima. Rand sa žaljenjem odmeri kuće kraj kojih su prolazili. Visoke zgrade bile su zatvorene preko noći. Čak i da lupa na vrata dok mu neko ne otvori, čak i da puste Loijala i njega, nijedna vrata koja je video nisu bila u stanju da zaustave Troloka. Sve što bi time postigao jeste da im osigura još žrtava, sem sebe i Loijala.
„Rande“, naposletku progovori Loijal, „nemamo više kuda.“
Stigli su do istočnog oboda Forgejta; visoke zgrade sa strane bile su poslednje. Svetlo u prozorima na gornjim spratovima rugalo mu se, ali donji spratovi bili su čvrsto zatvoreni. Pred njima su bila brda, skrivena prvim sumrakom. Na njima nije bilo ni kućice. Ali nisu bila potpuno prazna. Nazirao je blede zidove koji su okruživali jedno od većih brda, možda milju daleko, i zgrade iza njih.
„Kada nas tamo isteraju“, reče Loijal, „neće morati da se brinu da će ih neko videti.“
Rand mahnu ka zidovima oko brda. „Ono bi trebalo da zaustavi Troloka. Mora biti da je to zamak nekog plemića. Možda će nas pustiti unutra. Ogijer i strani lord? Valjda će ovaj kaput konačno nečemu poslužiti.“ Osvrnu se i pogleda niz ulicu. Nije bilo Troloka na vidiku, ali on ipak privuče Loijala k jednoj zgradi.
„Mislim da je to podružnica iluminatora, Rande. Iluminatori čvrsto čuvaju svoje tajne. Mislim da ne bi primili ni Galdrijana lično.“
„U kakvu si nevolju sada upao?“, upita poznati ženski glas. U vazduhu se odjednom oseti zamamni parfem.
Rand se zablenu: Selena se pojavi iza ugla iza koga su oni upravo prošli. Njena bela haljina sijala je u sumraku. „Kako si ovamo dospela? Šta tražiš ovde? Moraš smesta da ideš. Beži! Troloci su za nama.“
„Primetila sam.“ Glas joj je bio suv, ali hladan i staložen. „Došla sam da te pronađem, i otkrijem da si dozvolio da te Troloci teraju kao da si ovca. Može li čovek koji poseduje Rog Valera tako nešto dozvoliti?“
„Nemam ga kod sebe“, odreza on, „a i da ga imam, ne znam kako bi mi pomogao. Mrtvi heroji neće doći da me spasu od Troloka. Selena, moraš da odeš odavde. Smesta!“ Zagleda se za ugao.
Ni stotinu koraka dalje, Trolok je oprezno promolio rogatu glavu na ulicu, njušeći vazduh. Krupna senka kraj njega sigurno je bila još jedan Trolok. A bilo je i manjih senki. Prijatelji Mraka.
„Prekasno“, promrmlja Rand. Pomeri kutiju za flautu, skinu plašt i obmota ga oko Selene. Bio je dovoljno dug da potpuno sakrije njenu belu haljinu. Čak se i vukao za njom. „Moraćeš to da zadigneš da bi trčala“, reče joj. „Loijale, ako nas neće pustiti unutra, moraćemo da se ušunjamo.“
„Ali, Rande...“
„Bi li radije čekao Troloke?“ Gurnu Loijala kako bi ga naterao da pođe i uhvati Selenu za ruku da pođe za njim. „Pronađi nam neki put na kome nećemo slomiti šije, Loijale.“
„Dozvolio si sebi da postaneš uznemiren“, kaza mu Selena. Izgleda da je bolje od Randa mogla da prati Loijala u sve slabijem svetlu. „Potraži Jedinstvo i smiri se. Neko ko hoće da postane veliki uvek mora biti spokojan.“
„Troloci te mogu čuti“, odgovori joj on. „A ja ne želim veličinu.“ Učini mu se da ču kad ona razdraženo progunđa nešto.
Ponekad bi se kamen okrenuo pod nogom, ali put preko brda nije bio težak, uprkos senkama sumraka. Drveće, pa čak i žbunje, davno je očišćeno s tih brda da bi poslužilo kao ogrev. Ništa nije raslo, izuzev do kolena visoke trave koja je tiho šuštala oko njihovih nogu. Noćni povetarac lagano dunu. Rand se brinuo da li će odneti njihov miris Trolocima.
Loijal stade kada dođoše do zida. Bio je dvostruko viši od Ogijera, kamenja prekrivenog belim malterom. Rand se zagleda prema Forgejtu. Crte osvetljenih prozora nizale su se od gradskih zidina kao paoci točka. „Loijale“, tiho upita, „vidiš li ih? Da li nas prate?“
Ogijer pogleda u pravcu Forgejta i nesrećno klimnu. „Vidim samo nekoliko Troloka, ali idu ovamo. Trče. Rande, zaista mislim...“
Selena ga prekide: „Ako želi da uđe, alantine, potrebna su mu vrata. Baš kao ona tamo.“ Pokaza ka tamnoj mrlji malo dalje duž zida. Uprkos tome što je rekla, Rand nije bio siguran da to
„Rande“, poče Loijal.
Rand ga gurnu ka vratima. „Kasnije, Loijale. I tiho. Krijemo se, sećaš se?“ Ugura ih unutra i zatvori vrata za sobom. Bilo je reza za zasun, ali nigde ga nije video. Ta vrata nikoga neće zaustaviti, ali možda će Troloci oklevati đa uđu unutar zidina.
