Veliki lov полностью

Domon se diže i vide šta to Turak drži u svojim prstima dugih noktiju. Cuendillar u obliku drevnog ovalnog pečata Aes Sedai. Setivši se Egeaninog ponašanja kada je spomenuo Aes Sedai, Domona odista obli znoj. U tamnim očima visokog lorda nije bilo neprijateljstva, samo radoznalosti, ali Domon nije verovao plemićima.

„Znaš li šta je ovo, trgovče?“

„Ne, visoki lorde“, odgovori Domon glasom čvrstim poput stene. Trgovac je kratkog veka ako nije u stanju da laže mirnog lica i hladnog glasa.

„Ali držao si ga na tajnom mestu.“

„Ja pokupljam starosti, visoki lorde, od prošlosti vremena. Ima koji bi ukrali takvo, kad se vidi mesto.“

Turak na trenutak pogleda crno-beli disk. „Ovo je cuendillar, trgovče. Znaš li šta to znači? I stariji no što možda znaš. Pođi sa mnom.“

Domon oprezno krenu za njim, osetivši malo više samopouzdanja. Kod bilo kog drugog lorda, bilo koje njemu znane zemlje, straža bi već bila pozvana da je lord tako hteo. Ali ono malo što je video od Seanšana govorilo mu je da oni postupaju drugačije od ostalih ljudi. Natera sebe da zadrži spokojan izraz lica.

Odvedoše ga u drugu sobu. Mislio je da je nameštaj u njoj sigurno došao s Turakom. Izgledalo je kao da je sav od oblina, bez pravih linija, a drvo je bilo izglačano kako bi se istakla neobična tekstura. Tu je bila samo jedna stolica, na svilenom tepihu s pticama i cvećem, kao i jedan veliki okruglasti ormar.

Čovek s pletenicom otvori vratanca ormara i otkri police s neobičnom zbirkom figurica, šolja, činija, vaza i još pedeset drugih stvari, od kojih je svaka bila različite veličine i oblika. Domonu zastade dah kada Turak pažljivo spusti disk pored još jednog potpuno istog.

„Cuendillar“, reče Turak. „To je ono što ja skupljam, trgovče. Samo carica ima bolju zbirku.“

Domonu skoro ispadoše oči. Ako je zaista cuendillar bio to od čega su načinjeni predmeti na tim policama, za njih je moglo da se kupi kraljevstvo, ili u najmanju ruku da se osnuje velika kuća. I neki kralj bi sebe doveo do prosjačkog štapa kada bi kupio toliko toga, čak i kada bi znao gde da ga pronađe. Osmehnu se.

„Veliki lorde, molim te prihvati ovaj komad kao poklon.“ Nije želeo da se odvoji od njega, ali to je bilo bolje no da razgnevi ovog Seanšanina. Moz’ Prijatelji Mraka sad će njeg' jure. „Ja samo prosto trgovče. Samo da trgujem. Pusti mene plovim, i obećajem tebi...“

Izraz Turakovog lica nije se ni najmanje promenio, ali čovek s pletenicom prekinu Domona, odrezavši: „Nevaspitano pseto! Govoriš o poklanjanju visokom lordu onog što je kapetan Egeanin već poklonila. Pogađaš se kao da je visoki lord jedan – jedan trgovac! Bićeš živ dran tokom devet dana, pseto, i...“ Neznatni pokret Turakovog prsta ga ućutka.

„Ne mogu ti dozvoliti da me napustiš, trgovče. U ovoj senovitoj zemlji krivokletnika nikoga nisam našao ko može voditi razgovor s prosvećenim čovekom. Ali ti si kolekcionar. Možda će razgovori s tobom biti zanimljivi.“

Sede u stolicu, zavalivši se da ga osmotri.

Domon se osmehnu. Nadao se da mu se u osmehu videla zahvalnost. „Visoki lorde, ja samo prosto trgovče. Prost čovek. Ne znam ja priče za veliki lordovi.“

Čovek s pletenicom prostreli ga pogledom, ali Turak kao da ga nije ni čuo. Iza jednog od paravana pojavi se sićušna lepa devojka i brzim koracima priđe visokom lordu, kleknuvši i prinevši lakirani poslužavnik s jednom tankom šoljom bez drške. Bila je puna neke crne tečnosti koja se pušila. Njeno tamno okruglo lice nejasno je podsećalo na Morski narod. Turak pažljivo uze šolju svojim prstima dugih noktiju, ni ne pogledavši devojku, i duboko udahnu. Domon hitro pogleda ka devojci, i smesta skrenu pogled prigušivši uzvik; odora od bele svile na njoj bila je izvezena cvećem, ali tako tanka da je bila providna, a ispod nje nije bilo ničega sem devojčinog vitkog tela.

„Miris kafa“, reče Turak, „prijatan je gotovo koliko i njegov ukus. Sad, trgovče. Saznao sam da je cuendillar ovde čak i ređi no u Seanšanu. Reci mi kako to da je prost trgovac posedovao takav primerak.“ Srknu svoj kaf očekujući odgovor.

Domon duboko udahnu i stade se upinjati da se laganjem izvuče iz Falmea.

U sobi koju su delili Hurin i Loijal, Rand proviri kroz prozor i pogleda uredne linije i terase Kairhijena, kamene zgrade i crep na krovovima. Nije mogao da vidi podružnicu iluminatora. Čak i da je nisu zaklanjale ogromne kule i kuće velikih lordova, to bi onemogućile gradske zidine. Čitav grad je pričao o iluminatorima, čak i sada, danima nakon noći kada se samo jedan noćni cvet digao na nebo, a i taj ranije no što je trebalo. Prepričavalo se desetak različitih verzija skandala, izuzevši one s manjim varijacijama, ali nijedna nije bila blizu istine.

Rand se okrenu. Nadao se da niko nije bio povređen u požaru, ali iluminatori do sada nisu priznali ni da je bilo požara. Bili su zaista mučaljivi o onome što se događalo unutar njihove podružnice.

„Ja ću preuzeti sledeću stražu“, kaza Hurinu, „čim se vratim.“