„Neće uspeti, moj lorde. Sve do jedne kuće poslale su ti pozivnice. Ako ove odbiješ – pa, sigurno je da će bar jedna od ostalih kuća zaključiti da, ako nisi u savezništvu s kraljem ili lordom Bartanesom, onda oni mogu da ti uzvrate za uvredu koju si im naneo spaljivanjem njihovih pozivnica. Moj lorde, čujem da kuće u Kairhijenu sada koriste ubice. Nož na ulici. Strela s nekog krova. Otrov u vinu.“
„Mogao bi da prihvatiš obe“, predloži Loijal. „Znam da to ne želiš, Rande, ali moglo bi čak biti i zabavno. Veče u zamku jednog lorda, ili čak u kraljevskoj palati. Rande, Šijenarci su verovali u tebe.“
Rand se namršti. Znao je da su Šijenarci mislili da je lord samo zbog sticaja okolnosti; slučajne sličnosti imena, glasina među slugama, i Moiraine i Amirlin koje su sve to uskomešale. Ali i Selena je tako mislila.
Ali Hurin je silovito odmahivao glavom. „Graditelju, ne znaš Daes Dae’mar koliko misliš da znaš. Ne onako kako se igra u Kairhijenu. Ne u današnje vreme. Za većinu kuća to ne bi bilo bitno. Čak i kada spletkare jedna protiv druge sve do noža, u javnosti se ponašaju kao da nije tako. Ali ne ove dve. Kuća Damodred bila je na prestolu sve dok ga Laman nije izgubio, i žele ga nazad. Kralj bi ih zgazio, da nisu moćni skoro koliko on. Ne možeš da pronađeš ogorčenije protivnike od kuće Rijatin i kuće Damodred. Ako moj lord prihvati obe, obe kuće će to znati čim pošalje svoje odgovore, i obe će pomisliti kako je on deo neke spletke te druge kuće protiv njih. Smesta će upotrebiti nož i otrov.“
„A pretpostavljam“, odreza Rand, „ako prihvatim samo jednu, ona druga će pomisliti kako sam u savezništvu s tom kućom.“ Hurin klimnu.
„I verovatno će pokušati da me ubiju da bi me sprečili u tome u šta sam umešan.“ Hurin ponovo klimnu. „Onda, imaš li bilo kakav predlog kako da izbegnem da me
„Da, moj lorde. Ali ne bi bilo nikakve razlike, ili barem tako pretpostavljam. Koje god da si prihvatio ili odbio, Kairhijenjani bi nešto iz toga zaključili.“
Rand ispruži ruku i Loijal mu dade dva pergamenta. Prvi je bio zapečaćen ne drvetom i krunom kuće Damodred, već razjarenim veprom, što je bio Bartanesov znak. Na drugom pergamentu bio je Galdrijanov jelen. Lični pečati. Očigledno mu je uspelo da pobudi zanimanje u najvišim krugovima samo time što ništa nije radio.
„Ovi ljudi su ludi“, reče, pokušavajući da smisli kako da se izvuče iz svega toga.
„Da, moj lorde.“
„Prošetaću se po trpezariji da me svi vide s ovim pozivnicama“, lagano reče. Šta god da se vidi u trpezariji u podne, deset kuća to zna pre sumraka, a do sledeće zore znaju sve. „Neću slomiti pečate. Tako će znati da još nikome nisam odgovorio. Sve dok čekaju da vide na koju ću stranu skočiti, možda ću steći još koji dan. Ingtar mora uskoro da dođe. Mora.“
„Pa, sada razmišljaš kao Kairhijenjanin, moj lorde“, iscereno odgovori Hurin.
Rand ga kiselo pogleda, a onda gurnu pergamente u džep, povrh Seleninih pisama. „Hajdemo, Loijale. Možda je Ingtar došao.“
Kada on i Loijal siđoše u trpezariju, niko u njoj nije ni pogledao Randa. Kual je glačao srebrnu pepeljaru kao da mu život zavisi od njenog sjaja. Služavke su žurile između stolova kao da Rand i Ogijer ni ne postoje. Svi do jednog za stolovima piljili su u svoje krigle, kao da u vinu ili pivu piše kako se može steći velika moć. Niko ne izusti ni reč.
Sačekavši malo, Rand izvadi pozivnice iz džepa i pogleda pečate, a onda ih vrati. Kual poskoči kada Rand pođe ka vratima. Pre no što se zatvoriše za njim, ču da je razgovor ponovo živnuo.
Rand pođe niz ulicu tako brzo da Loijal nije morao da skrati korak da bi ostao kraj njega. „Moramo da pronađemo neki izlaz iz grada, Loijale. Ovaj trik s pozivnicama neće trajati duže od dva ili tri dana. Ako Ingtar do tada ne dođe, moramo u svakom slučaju otići.“
„Slažem se“, odgovori Loijal.
„Ali kako?“
Loijal poče da odbrojava svojim debelim prstima. „Fejn je tamo negde, ili ne bi bilo Troloka u Forgejtu. Ako izjašemo, sručiće se na nas čim se udaljimo s vidika gradu. Ako se pridružimo pratnji nekog trgovca, svakako će nas napasti.“ Nijedan trgovac ne bi imao više od pet ili šest stražara, a oni bi verovatno pobegli čim vide Troloke. „Kad bismo samo znali koliko Troloka Fejn ima, i koliko Prijatelja Mraka. Ti si smanjio taj broj.“ Nije spomenuo Troloka koga je on ubio, ali sudeći po mrštenju i dugim obrvama koje su padale na obraze, upravo mu je to bilo na umu.
„Nije bitno koliko ih ima“, kaza Rand. „Deset je loše koliko i stotina. Ako nas napadne deset Troloka, mislim da se nećemo ponovo izvući.“ Izbegavao je da razmišlja o načinu na koji bi mogao, možda mogao, da se pobrine za deset Troloka. Napokon, to nije radilo kada je pokušao da pomogne Loijalu.
