„Ni ja ne mislim tako. Mislim da nemamo dovoljno novca da daleko putujemo, ali čak i da imamo, ako bismo pokušali da dođemo do dokova Forgejta – pa, Fejn mora da je postavio Prijatelje Mraka da ih motre. Ako pomisli da se ukrcavamo na brod, ne verujem da bi ga bilo briga ko će videti Troloke. Čak i da se nekako izborimo s njima, morali bismo da objasnimo naše postupke gradskoj straži, a oni sigurno neće poverovati da ne možemo da otvorimo kovčeg, stoga... “
„Ne smemo nijednom Kairhijenjaninu dozvoliti da vidi taj kovčeg, Loijale.“
Ogijer klimnu. „A ni od gradskih dokova nema koristi.“ Gradski dokovi bili su rezervisani za barke sa žitom i lađice lordova i gospi. Niko nije mogao da im se približi bez dozvole. Videle su se sa zida, ali bilo je toliko visoko da bi pad slomio čak i Loijalov vrat. Loijal mrdnu palcem, kao da pokušava da pronađe neku stavku i za njega. „Mislim da je šteta što ne možemo da stignemo do Stedinga Tsofu. Troloci nikada neće ući u steding. Ali pretpostavljam kako nam ne bi dopustili da tako daleko odemo a da nas ne napadnu.“
Rand nije odgovorio. Stigoše do velike stražare unutar zidina, pored kapije kroz koju su prvog dana ušli u Kairhijen. Forgejt, s one strane zidova, beše prepun uskomešane gomile. Dva stražara su ih posmatrala. Randu se učini da vidi čoveka u nekada dobroj šijenarskoj odeći kako nestaje u gomili čim ga je primetio, ali nije bio siguran. Bilo je suviše ljudi u odeći iz suviše zemalja, i svi su nekud žurili. Pope se uz stepenište i uđe u stražaru, pored stražara s oklopnim prsnicima.
U velikom predsoblju bile su tvrde drvene klupe za one koji su tu imali nekog posla. Uglavnom je to bio svet koji je sa skromnim strpljenjem čekao, odeven u jednostavnu tamnu odeću koja je govorila da su to siromašni pučani. Među njima je bilo nekoliko stanovnika Forgejta. Mogli su se prepoznati po dronjavosti i jarkim bojama. Sigurno su se nadali da će dobiti dozvolu za rad unutar zidina.
Rand pođe pravo ka dugom stolu u zadnjem delu sobe. Za njim je sedeo samo jedan čovek, sa zelenom prugom preko kaputa, punačak i s kožom koja kao da mu je bila pretesna. Nije bio vojnik. On složi dokumenta na stolu i dvaput premesti mastionicu pre no što s lažnim osmehom pogleda Randa i Loijala.
„Kako mogu biti na usluzi, moj lorde?“
„Isto kao što sam se juče nadao“, odgovori Rand s daleko više strpljenja no što je zaista osećao, „i prekjuče. I nakjuče. Je li lord Ingtar došao?“
„Lord Ingtar, moj lorde?“
Rand duboko udahnu i lagano ispusti dah. „Lord Ingtar od kuće Šinova, iz Šijenara. Isti čovek za koga sam se raspitivao svakog dana otkako sam došao ovamo.“
„Niko tog imena nije ušao u grad, moj lorde.“
„Jesi li siguran? Zar ne moraš barem da proveriš u svojim spiskovima?“
„Moj lorde, spiskovi stranaca koji dođu u Kairhijen razmene se među stražarama u zoru i u sumrak, a ja ih pregledam čim mi dođu. Nijedan šijenarski lord već neko vreme nije posetio Kairhijen.“
„A gospa Selena? Pre no što ponovo pitaš, ne znam njenu kuću. Ali rekao sam ti kako se zove, i triput sam je opisao. Zar to nije dovoljno?“ Čovek raširi ruke. „Žao mi je, moj lorde. To što se ne zna njena kuća prilično otežava pitanje.“ Imao je tako prazan izraz lica da se Rand zapita da li bi mu rekao čak i da zna.
Rand krajičkom oka primeti pokret kod jednih vrata iza stola – čovek krenu u predsoblje, a onda se žurno okrenu. „Možda mi kapetan Kaldevin može pomoći“, kaza Rand pisaru.
„Kapetan Kaldevin, moj lorde?“
„Upravo sam ga video iza tebe.“
„Žao mi je, moj lorde. Da u ovoj stražari postoji neki kapetan Kaldevin, ja bih to znao.“
Rand ga je gledao sve dok ga Loijal ne dotaknu po ramenu. „Rande, mislim da možemo da idemo.“
„Hvala na pomoći“, nategnutim glasom reče Rand. „Vratiću se sutra.“
„Zadovoljstvo mi je da uradim šta mogu“, reče čovek uz pretvoran osmeh.
Rand izjuri iz stražare, tako brzo da je Loijal morao da požuri kako bi ga sustigao na ulici. „Znaš, Loijale, lagao je.“ Nije usporio. Žurio je kao da se nadao da će napor sagoreti nešto njegovog nemira. „Kaldevin je bio tamo. Možda je o svemu lagao. Ingtar bi već mogao biti ovde, i tražiti nas, a kladim se i da zna ko je Selena.“
„Možda, Rande. Das Dae’mar...“
