„Nema potrebe, moj lorde.“ Hurin se pokloni duboko kao Kairhijenjanin. „Mogu da stražarim. Zaista, moj lord ne mora da se muči.“
Rand duboko uzdahnu i zgleda se s Loijalom. Ogijer samo slegnu ramenima. Njuškalo je bivao sve formalniji svakim danom koji su proveli u Kairhijenu; Ogijer je samo rekao da se ljudi često čudno ponašaju.
„Hurine“, reče Rand, „nekada si me zvao lord Rand, i nisi se klanjao svaki put kada te pogledam.“
Hurin je stajao ukočenih leđa, ali izgledao je spreman da skoči na izvršenje bilo čega što bi Rand možda zatražio. Sada nije ni sedao, niti se opuštao. „To ne bi bilo pristojno, moj lorde. Moramo pokazati ovim Kairhijenjanima da znamo kako da budemo pristojni...“
„Hoćeš li već jednom prestati s tim!“, povika Rand.
„Kako želiš, moj lorde.“
Rand je morao da se potrudi da ponovo ne uzdahne. „Žao mi je, Hurine. Nije trebalo da vičem na tebe.“
„To je tvoje pravo, moj lorde“, jednostavno odgovori Hurin. „Ako se ne ponašam kako ti želiš, tvoje je pravo da vičeš.“
Rand pođe prema njuškalu s namerom da ga zgrabi za okovratnik i protrese.
Na zvuk kucanja na vratima između njihove i Randove sobe svi se slediše, ali Rand sa zadovoljstvom primeti da Hurin nije tražio dozvolu pre no što je zgrabio svoj mač. Sečivo s čapljom bilo je Randu za pojasom. Prilazeći vratima, uhvati se za balčak. Sačeka da Loijal sedne na svoj dugi krevet kako bi nogama i peševima kaputa još više zaklonio kovčeg pokriven ćebetom, a onda otvori vrata.
Tamo je stajao gostioničar, ljuljajući se od nestrpljenja i gurajući poslužavnik ka Randu. Na njemu su bila dva zapečaćena pergamenta. „Oprosti mi, moj lorde“, bez daha kaza Kual. „Nisam mogao da čekam da siđeš, a onda nisi bio u svojoj sobi, i – i... Oprosti mi, ali...“ Onda zatrese poslužavnikom.
Rand zgrabi pozivnice – do sada ih je bilo tako mnogo – i ne pogledavši ih, uhvati gostioničara za ruku i povede ga ka vratima hodnika. „Hvala, gazda Kuale, što si se namučio. Ako bi nas sada, molim te, ostavio nasamo...“
„Ali, moj lorde“, pobuni se Kual, „ove su od...“
„Hvala ti.“ Rand gurnu čoveka u hodnik i odlučno zatvori vrata. Baci pergamente na sto. „To nije ranije radio. Loijale, misliš li da je prisluškivao na vratima pre no što je zakucao?“
„Počinješ da razmišljaš kao ovi Kairhijenjani.“ Ogijer se smejao, ali uši su mu zamišljeno mrdale. Naposletku dodade: „Ipak, on je Kairhijenjanin, tako da je veoma moguće. Mislim da nismo rekli ništa što ne bi valjalo da čuje.“
Rand pokuša da se priseti. Niko od njih nije spomenuo Rog Valera, niti Troloke ili Prijatelje Mraka. Kada shvati da se pita šta je Kual mogao da zaključi iz onoga što je rečeno, trže se. „Ovo mesto počinje i na tebe da utiče“, promrmlja sam sebi.
„Moj lorde?“ Hurin je uzeo zapečaćene pergamente i razrogačenih očiju gledao pečate. „Moj lorde, ovo je od lorda Bartanesa, Visokog sedišta kuće Damodred, i od“ – glas mu se utiša od strahopoštovanja – „kralja.“
Rand samo odmahnu. „I dalje idu u vatru kao i ostale. Neotvorene.“
„Ali, moj lorde!“
„Hurine“, strpljivo kaza Rand, „ti i Loijal ste mi objasnili tu Veliku igru. Ako odem gde god da su me pozvali, ovi Kairhijenjani zaključiće nešto iz toga i pomisliti da sam deo nečijih spletki. Ako ne odem, i iz toga će nešto zaključiti. Ako pošaljem odgovor, iskopaće neko značenje u njemu, a isto će biti i ako ne pošaljem. Budući da, izgleda, pola Kairhijena uhodi drugu polovinu, svi znaju šta radim. Spalio sam prve dve, i spaliću i ove, baš kao i sve ostale.“ Jednog dana bilo ih je dvanaest na gomili. Sve ih je bacio u kamin u trpezariji, netaknutih pečata. „Šta god da iz toga zaključe, barem je isto za sve. Nisam ni za koga u Kairhijenu, niti sam protiv bilo koga.“
„Pokušavao sam da ti objasnim“, reče mu Loijal. „Mislim da to ne ide tako. Šta god da učiniš, Kairhijenjani će u tome videti neku vrstu spletke. Tako je, barem, Starešina Haman govorio.“
Hurin ispruži Randu zapečaćene pozivnice kao da nudi zlato. „Moj lorde, na ovoj je lični pečat Galdrijana. Njegov lični pečat, moj lorde. A na ovoj lični pečat lorda Bartanesa, koji je po moći odmah iza kralja. Moj lorde, spali ove pozivnice, i stvorio si sebi najmoćnije neprijatelje koje možeš da nađeš. Do sada je spaljivanje prolazilo zato što su sve ostale kuće čekale da vide šta smeraš, i mislile kako mora da imaš moćne saveznike kada rizikuješ da ih uvrediš. Ali lord Bartanes – i kralj! Uvredi njih, i sigurno će uzvratiti.“ Rand prođe prstima kroz kosu. „Šta ako ih obe odbijem?“
