Veliki lov полностью

Hurinov osmeh u isto vreme beše pobednički i zbunjen. „Pronašao sam ih, lorde Ingtare. Lorde Rande. Pratio sam ih sve do jazbine.“

„Jazbine?“, oštro upita Ingtar. „Hoćeš da kažeš da se kriju negde u blizini?“

„Da, lorde Ingtare. One što su uzeli Rog pratio sam pravo dotle, a čitavo mesto smrdelo je na Troloke. Mada nekako prikriveno, kao da se čak ni tamo ne usuđuju da budu na otvorenom. A nije ni čudo.“ Njuškalo duboko udahnu. „To je veliki zamak koji je lord Bartanes upravo završio.“

„Lord Bartanes!“, uzviknu Ingtar. „Ali on... on je... on je...“

„Prijatelja Mraka ima na svim položajima“, jednostavno reče Verin. „Moćni daju duše Senci podjednako često koliko i potlačeni.“ Ingtar se namršti, kao da o tome nije želeo ni da razmišlja.

„Ima stražara“, nastavi Hurin. „Sa dvadeset ljudi nećemo ući, ne ako želimo da ponovo izađemo. Stotinu bi uspelo, ali dve bi bilo bolje. Tako se meni čine, moj lorde.“

„Šta je s kraljem?“, odlučno upita Met. „Ako je taj Bartanes Prijatelj Mraka, kralj će nam pomoći.“

„Sasvim sam sigurna“, suvo kaza Verin, „da bi Galdrijan Rijatin krenuo na Bartanesa Damodreda samo zbog glasine da je Bartanes Prijatelj Mraka. Bilo bi mu drago da ima izgovor. Takođe sam sasvim sigurna da Galdrijan nikad ne bi ispustio iz šaka Rog Valera. Pokazivao bi ga narodu na proslavama i govorio im koliko je Kairhijen veliki i moćan, a inače ga niko ne bi ni video.“

Perin zaprepašćeno trepnu. „Ali Rog Valera mora biti u Poslednjoj bici. Ne može prosto da ga zadrži.“

„Malo znam o Kairhijenjanima“, reče im Ingtar, „ali dovoljno toga sam čuo o Galdrijanu. Vodiće nas na gozbe i hvaliti nas zbog slave koju smo doneli Kairhijenu. Napuniće nam džepove zlatom i sasuti na nas sve moguće počasti. A ako pokušamo da odemo s Rogom, skinuće nam naše časne glave ni ne trepnuvši.“

Perin prstima prođe kroz kosu. Što je više slušao o kraljevima, to su mu se manje sviđali.

„A šta je s bodežom?“, oklevajući upita Met. „Njega ne bi želeo, zar ne?“ Ingtar ga prostreli pogledom, a on se nelagodno promeškolji. „Znam da je Rog važan, ali ja se neću boriti u Poslednjoj bici. Taj bodež...“

Verin spusti ruke na naslone svoje fotelje. „Ni Galdrijan ga neće imati. Potrebno nam je da nekako uđemo u Bartanesov zamak. Ako uspemo da pronađemo Rog, možda i otkrijemo kako da ga povratimo. Da, Mete, i bodež. Kada se pročuje da je Aes Sedai u gradu – pa, obično to izbegavam, ali ako nagovestim Tijedri da bih volela da vidim Bartanesov novi zamak, trebalo bi da za dan ili dva dobijem poziv. Ne bi trebalo da bude suviše teško da povedem barem neke od vas. Šta je bilo, Hurine?“

Njuškalo je nestrpljivo cupkao od trenutka kad je pomenula poziv. „Lord Rand već ima pozivnicu. Od lorda Bartanesa.“

Perin zaprepašćeno pogleda Randa. Nije bio jedini.

Rand bez reči iz džepa kaputa izvadi dva zapečaćena pergamenta i pruži ih Aes Sedai.

Ingtar preko njenog ramena radoznalo pogleda pečate. „Bartanes, i... I Galdrijan! Rande, kako si ovo dobio? Šta si to radio?“

„Ništa“, odgovori Rand. „Ništa nisam radio. Samo su mi ih poslali.“ Ingtar ispusti dug uzdah. Met širom otvori usta. „Pa jeste, samo su ih poslali“, tiho reče Rand. Perin se nije sećao tog dostojanstva; Fland je gledao Aes Sedai i šijenarskog lorda kao njima ravan.

Perin odmahnu glavom. Ti jesi dorastao tom kaputu. Svi se menjamo. „Lord Rand je sve ostale spalio“, kaza Hurin. „Svakog dana dolazile su pozivnice, i svakoga dana ih je spaljivao. Naravno, sem ovih. Svakog dana od sve moćnijih kuća.“ Zvučao je ponosno.

„Točak vremena sve nas tka u Šaru kako je njemu volja“, reče Verin gledajući pergamente, „ali ponekad nam obezbedi ono što nam je potrebno i pre no što postanemo svesni potrebe.“

Ona opušteno zgužva kraljevu pozivnicu i baci je u kamin. Belela se na cepanicama. Slomivši palcem drugi pečat, poče da čita. „Da. Da, ovo će sasvim poslužiti.“

„Kako da idem?“, upita je Rand. „Znaće da nisam nikakav lord. Ja sam čobanin i seljak.“ Ingtar ga je sumnjičavo gledao. „Jesam, Ingtare. Rekao sam ti da jesam.“ Ingtar slegnu ramenima. I dalje nije izgledao ubeđeno. Hurin je gledao Randa s očiglednom nevericom.

Nek sam spaljen, pomisli Perin, da ga ne znam, ni ja ne bih verovao. Met je gledao Randa nakrivljene glave. Mrštio se kao da gleda nešto što ranije nije video. Sada i on to vidi. „Možeš ti to, Rande“, kaza Perin. „Možeš.“

„Pomoći će“, reče Verin, „ako ne pričaš svima šta nisi. Ljudi vide ono što očekuju da vide. Sem toga, gledaj ih u oči i govori odlučno. Onako kako si govorio sa mnom“, suvo dodade, a Rand pocrvene, ali nije skrenuo pogled. „Nije bitno šta ćeš reći. Sve što nije kako treba pripisaće tome što si stranac. Takođe bi pomoglo đa se setiš kako si se ponašao pred Amirlin. Ako budeš toliko arogantan, verovaće da si lord makar nosio prnje.“ Met podrugljivo frknu.

Rand diže ruke. „Dobro. Uradiću to. Ali i dalje mislim da će znati šta je i kako je pet minuta pošto otvorim usta. Kada?“