Veliki lov полностью

„Na neki način“, odgovori Perin. „Stražari na kapiji tražili su da čuju naša imena, a čovek koji je izlazio iz stražare trznuo se kada je čuo Ingtarovo. Rekao je da mu nije poznato, ali osmeh mu je bio toliko lažan da se to videlo na čitavu milju.“

„Mislim da znam na koga misliš“, reče Rand. „Stalno se tako smeši.“

„Verin mu je pokazala svoj prsten“, dodade Met, „i šapnula mu nešto na uvo.“ Izgledao je i zvučao bolesno. Obrazi su mu bili grozničavi i zategnuti, ali pođe mu za rukom da se isceri. Rand nikada ranije nije primetio njegove jagodice. „Nisam mogao da čujem šta je rekla, ali nisam znao da li će pre da mu iskoče oči iz glave, ili će progutati sopstveni jezik. Odjednom je postao voljan da pomogne. Rekao nam je da nas čekaš, i gde si odseo. Ponudio se i da nas odvede, ali zaista je delovao kao da mu je lakše kada ga je Verin odbila.“ Smrknu. „Lorde Rande od kuće al’Tor.“

„To je preduga priča da bih je sada pričao“, kaza mu Rand. „Gde su Uno i ostali? Potrebni su nam.“

„U Forgejtu.“ Met se namršti na njega i polako nastavi: „Uno reče da će radije ostati tamo no zaći unutar zidina. Po onome što sam video, više bih voleo da sam s njima. Rande, zašto će nam trebati Uno? Jesi li pronašao... njih?“

Rand odjednom shvati da je to bio trenutak koji je izbegavao. Duboko udahnu i pogleda svog prijatelja pravo u oči. „Mete, imao sam bodež i izgubio ga. Prijatelji Mraka su ga povratili.“ Ču zaprepašćene uzdahe od Kairhijenjana koji su slušali, ali nije ga bilo briga. Mogu da igraju svoju Veliku igru koliko god žele, ali Ingtar je došao, i on je napokon s tim završio. „Doduše, nisu mogli daleko da odu.“

Ingtar je do tada ćutao, ali sada koraknu i zgrabi Randa za ruku. „Imao si ga? I“ – osvrnu se i pogleda posmatrače – „ono drugo?“

„I to su povratili“, tiho odgovori Rand. Ingtar lupi pesnicom o dlan i okrenu se. Neki Kairhijenjani ustuknuše od izraza njegovog lica.

Met se ugrize za usnu, a onda odmahnu glavom. „Nisam znao da je nađen, tako da i nije kao da sam ga ponovo izgubio. Samo je i dalje izgubljen.“ Bilo je jasno da je govorio o bodežu, a ne o Rogu Valera. „Ponovo ćemo ga pronaći. Sada imamo dva njuškala. I Perin ume. Pratio je trag sve do Forgejta, pošto si nestao s Hurinom i Loijalom. Mislio sam da si možda samo pobegao... pa, znaš šta hoću da kažem. Ali kuda si bio otišao? I dalje ne shvatam kako si uspeo da stigneš tako daleko ispred nas. Onaj čovek reče da si već danima ovde.“

Rand pogleda Perina – On je njuškalo? – i vide da i Perin njega posmatra. Učini mu se da je nešto promrmljao. Senoubica? Mora da sam ga pogrešno čuo. Perinov žuti pogled na trenutak ga je držao, kao da zna neke tajne o njemu. Rekavši sebi da mu se svašta pričinjava – Nisam poludeo; još ne - otrže pogled.

Verin je upravo pomagala još slabom Hurinu da ustane. „Zdrav sam kao dren“, govorio je. „Još sam malo umoran, ali...“ Reči mu utihnuše. Izgledalo je kao da je prvi put vidi, kao da tek sada shvata šta se desilo.

„Umor će nestati kroz nekoliko sati“, reče mu ona. „Telo mora da se napregne da bi se brzo izlečilo.“

Kairhijenjanka Čitač ustade. „Aes Sedai?“, tiho upita. Verin klimnu, a Čitač načini pun naklon.

Ma koliko tihe bile, reči „Aes Sedai“ proleteše kroz gomilu u glasovima koji su išli od strahopoštovanja do straha i gneva. Sada su svi gledali – čak ni Kual nije obraćao pažnju na svoju zapaljenu gostionicu – i Rand pomisli kako malo opreza ipak ne bi bilo na odmet.

„Jeste li stigli da uzmete sobe?“, upita. „Moramo da razgovaramo, a to ovde ne možemo.“

„Dobro si se setio“, odgovori Verin. „Ranije sam ovde odsedala u Velikom drvetu. Poći ćemo tamo.“

Loijal ode da dovede konje – krov gostionice sada se potpuno urušio, ali štale nisu bile ni taknute – i uskoro su se gurali kroz ulice. Svi su jahali, izuzev Loijala, koji je tvrdio da se ponovo navikao na hodanje. Perin je vodio tovarne konje koje su doveli sa severa.

„Hurine“, reče Rand, „kada ćeš ponovo moći da pratiš njihov trag? Možeš li da ga pratiš? Ljudi koji su te udarili i podmetnuli požar ostavili su za sobom trag, zar ne?“

„Mogu i sada da ga pratim, moj lorde. Mogu da ih namirišem na ulici. Ali to neće dugo trajati. Nije bilo Troloka, i nikoga nisu ubili. Samo ljudi, moj lorde. Prijatelji Mraka, pretpostavljam, ali ne možeš uvek u to biti siguran po mirisu. Imamo možda jedan dan pre no što miris izbledi.“

„Mislim da ne mogu da otvore kovčeg, Rande“, reče Loijal, „ili bi jednostavno izvadili Rog. Tako bi im bilo mnogo lakše, nego da sa sobom vuku čitav kovčeg.“

Rand klimnu. „Mora da su ga stavili na taljige, ili na konja. Kada ga iznesu iz Forgejta, sigurno će se ponovo priključiti Trolocima. Moći ćeš da pratiš taj trag, Hurine.“

„Hoću, moj lorde.“