Veliki lov полностью

„Rand. Od kuće al’Tora. Visok. Mlad. Majstor sečiva, ili bar nosi mač. Znam da je došao da te poseti. On i Ogijer. Pričali ste. Reci mi šta znaš, i možda čak i ja dodam koju krunu.“

„Budalo“, prodahta Tom. Denaje zbog ovoga umrla? Oh, Svetlosti, mrtva je. Požele da zaplače. „Momak je čobanin.“ Čobanin u kicoškom kaputu, okružen Aes Sedai kao cveće pčelama. „Samo čobanin.“ Čvršće stegnu čoveka za kosu.

„Čekaj! Čekaj! Mogao bi da zaradiš više od pet kruna, ili čak deset. Najverovatnije stotinu. Sve kuće žele da znaju o tom Randu al’Toru. Prišle su mi dve ili tri. S onim što znaš, a ja znam ko još želi da zna, obojica bismo mogli da se napunimo k’o brod. A bila je tu i neka žena, gospa, koju sam više puta video dok sam se raspitivao o njemu. Ako saznamo ko je ona... ma, i to bismo mogli da prodamo.“

„U svemu tome samo si u jednoj stvari pogrešio“, odgovori mu Tom. „Pogrešio?“ Grmaljeva druga ruka stade da klizi ka pojasu. Sigurno je tamo imao još jedan nož. Tom nije obraćao pažnju.

„Nije trebalo da diraš devojku.“

Čovekova šaka polete ka pojasu, a onda se samo trže kada Tom zabi svoj nož.

Tom ga pusti da padne dalje od vrata. Samo je jedan trenutak stajao, pre no što se umorno sagnuo da izvuče svoje bodeže. Vrata se uz tresak otvoriše, a on se munjevito okrenu iskeženog lica.

Zera se trže. Ruka joj polete ka grlu dok ga je zaprepašćeno gledala. „Ona glupača Ela tek mi sad reče“, potreseno kaza, „da su se dva Bartanesova čoveka sinoć raspitivala za tebe, a s onim što sam jutros čula... Ti reče da više nisi u Igri.“

„Pronašli su me“, umorno odgovori on.

Pogled joj pade s njegovog lica. Kada vide dva leša na podu, razrogači oči. Žurno uđe u sobu zatvorivši vrata. „Ovo je loše, Tome. Moraćeš da napustiš Kairhijen.“ Pogled joj se spusti na krevet i dah joj stade. „Oh, ne. Oh, ne. Oh, Tome, tako mi je žao.“

„Još ne mogu da odem, Zera.“ Zastao je, a onda nežno prebacio ćebe preko Dene, pokrivši joj lice. „Prvo moram još nekog da ubijem.“

Gostioničarka se strese i otrgnu pogled od kreveta. Glas joj je podrhtavao. „Ako misliš na Bartanesa, zakasnio si. Svi već pričaju o tome. Mrtav je. Sluge su ga jutros pronašle raščerečenog u spavaćoj sobi. Prepoznali su ga samo zahvaljujući tome što mu je glava bila nabijena na šiljak iznad kamina.“ Uhvati ga za ruku. „Tome, ne možeš da sakriješ da si sinoć bio tamo. Ni od koga ko to želi da zna. Dodaj tome ovu dvojicu i čitav Kairhijen misliće da si umešan.“ Poslednje reči behu izgovorene pomalo radoznalim tonom, kao da se i ona pita.

„Pretpostavljam da nije ni bitno“, tupim glasom joj odgovori. Nije mogao da odvoji pogled od kreveta. „Možda ću se vratiti u Andor. U Kaemlin.“

Ona ga uhvati za ramena i okrenu od kreveta. „Vi muškarci“, uzdahnu, „uvek razmišljate ili mišićima ili srcem, a nikada glavom. Kaemlin je za tebe loš koliko i Kairhijen. I tamo i ovde, završićeš mrtav, ili u zatvoru. Misliš li da bi ona to htela? Ako želiš da joj odaš počast, ostani živ.“

„Hoćeš li se pobrinuti...“ Nije mogao da dovrši. Starim, pomisli. Omekšao sam. Izvadi prepunu kesu iz džepa i stavi je u njene ruke. „Ovo bi trebalo da bude dovoljno za... sve. I da pomogne kad počnu da se raspituju za mene.“

„Pobrinuću se za sve“, odgovori mu ona nežno. „Moraš da ideš, Tome. Smesta.“

On nevoljno klimnu i polako poče da gura nekoliko stvari u par bisaga. Dok je radio, Zera prvi put dobro pogleda debelog čoveka koji je napola virio iz ormara i glasno dahnu. On je upitno pogleda; znao je da joj krv ne smeta.

„Ovo nisu Bartanesovi ljudi, Tome. Barem onaj tamo nije.“ Klimnu ka debelom. „Javna je tajna u Kairhijenu da radi za kuću Rijatin. Za Galdrijana.“

„Galdrijan“, ravnim glasom kaza on. U šta me je onaj prokleti čobanin uvalio? U šta su nas Aes Sedai obojicu uvalile? Ali Galdrijanovi Ijudi suje ubili.

Mora da mu se na licu videlo ponešto od onoga o čemu je razmišljao. Zera oštro reče: „Dena bi htela da živiš, budalo! Pokušaj da ubiješ kralja, i bićeš mrtav pre no što mu priđeš na stotinu hvatova, ako i toliko uspeš!“ Od gradskih zidina začu se urlik, kao da pola Kairhijena viče. Mršteći se, Tom pogleda kroz prozor. Iza sivih zidina koje su se dizale nad krovovima Forgejta debeli stub dima dizao se ka nebu. Daleko iza zidina. Pored prvog crnog stuba, nekoliko sivih pramenova brzo je preraslo u još jedan, a iza njih pojavilo se još pramičaka. On proceni daljinu i duboko udahnu.

„Možda bi bilo dobro da i ti razmisliš o odlasku. Izgleda kao da neko pali žitnice.“

„I ranije sam preživela nerede. Idi sada, Tome.“ Poslednji put pogledavši pokrivenu Denu, on pokupi svoje stvari. Ali dok je polazio, Zera ponovo progovori: „Opasan ti je pogled u očima, Tome Meriline. Zamisli da Dena ovde sedi, živa i zdrava. Zamisli šta bi ti rekla. Da li bi te pustila da se ni zbog čega ubiješ?“