„Pokoravam se, čekam i služiću“, vešto odgovori Fejn. Svi koje je ispitivao govorili su o tim zakletvama, mada niko nije razumeo šta znače. Ako ovi ljudi hoće zakletve, bio je spreman da se u bilo šta zakune. Odavno je izgubio račun koliko je zakletvi položio.
Oficir pokaza dvojici svojih ljudi da pogledaju šta je pod ćebetom. Iznenađeno stenjanje zbog težine kada su ga podigli sa samara pretvori se u uzdahe kada smakoše ćebe. Oficir bezizražajno pogleda srebrom ukrašeni kovčeg na kaldrmi, a onda se okrenu Fejnu. „Dar dostojan same carice. Poći ćeš sa mnom.“
Jedan od vojnika grubo pretraži Fejna, ali on to ćutke izdrža, primetivši da su oficir i dva vojnika koja su ponela kovčeg predali svoje mačeve i bodeže pre no što su ušli. Sve što je mogao da nauči o tim ljudima, ma koliko malo bilo, moglo bi da pomogne, mada je već bio siguran u svoj plan.
Uvek je bio samopouzdan, ali nikada više no tamo gde su se lordovi bojali ubilačkog noža sopstvenih podanika.
Kada prođoše kroz vrata, oficir se namršti na njega. Fejn se na trenutak zapita zašto.
I tako se Fejn nađe licem prema podu, u sobi bez nameštaja, samo s paravanima koji su skrivali zidove, dok je oficir pričao visokom lordu Turaku o njemu i njegovom poklonu. Sluge doneše sto na koji će staviti kovčeg, da visoki lord ne bi morao da se saginje. Fejn je video samo njihove užurbane papučice. Nestrpljivo je čekao svoj trenutak. Doći će vreme kada neće on biti taj koji se klanja.
A onda vojnike otpustiše, a Fejnu rekoše da ustane. On to polako učini, posmatrajući i visokog lorda, obrijane glave i dugih noktiju, plave svilene odore izvezene cvetovima, i čoveka koji je stajao kraj njega, neobrijane polovine svetle kose upletene u dugu pletenicu. Fejn je bio siguran da je čovek u zelenom bio samo sluga, ma koliko veliki, ali sluge su mogle biti korisne, pogotovo one na visokom položaju.
„Čudesan dar.“ Turak diže pogled s kovčega ka Fejnu. Visoki lord mirisao je na ruže. „Ali pitanje se samo postavlja. Kako je neko poput tebe došao do kovčega koga mnogi manji lordovi ne bi mogli da priušte? Jesi li lopov?“
Fejn cimnu svoj iznošen i ne baš čist kaput. „Ponekad je neophodno da čovek izgleda niži no što jeste, visoki lorde. Moj trenutni zapušteni izgled dopustio mi je da ti neometano donesem ovo. Ovaj kovčeg je star, visoki lorde – star kao Doba legendi – a u njemu je blago kakvo je malo njih ikada videlo. Uskoro – vrlo uskoro, visoki lorde – moći ću da ga otvorim, i da ti dam ono što će ti omogućiti da zauzmeš ovu zemlju dokle god želiš, do Kičme sveta, Aijelske pustare i zemalja iza nje. Ništa neće moći da ti se suprotstavi, visoki lorde, kada ja...“ Ućuta kada Turak poče svojim dugonoktim prstima da prelazi preko kovčega.
„Viđao sam ovakve kovčege, kovčege iz Doba legendi“, kaza visoki lord, „mada nijedan nije bio ovako lep. Načinjeni su da ih otvore samo oni koji znaju, ali ja – ah!“ On pritisnu kitnjaste šare, začu se oštar kliktaj, i onda podiže poklopac. Treptaj nečega nalik na iznenađenje prelete mu preko lica.
Fejn se do krvi ugrize za usnu da ne bi zarežao. To što nije on otvorio kovčeg umanjilo mu je položaj s koga je mogao da se cenjka. Ipak, sve ostalo moglo je da prođe kao što je nameravao, samo ako bi se mogao naterati da bude strpljiv. Ali toliko dugo je bio strpljiv.
„Ovo su blaga iz Doba legendi?“, reče Turak, jednom rukom uzevši povijeni Rog, a drugom krivi bodež s rubinom u zlatnom balčaku. Fejn stegnu šake u pesnice da ne bi posegao za bodežom. „Doba legendi“, tiho ponovi Turak, prateći vrhom bodeža srebrno pismo oko zlatnog levka Roga. Obrve mu se iznenađeno digoše. Bio je to prvi otvoreni izraz koji je Fejn na njemu video, ali već sledećeg trenutka Turakovo lice ponovo posta bezizražajno. „Imaš li ti predstave šta je ovo?“
„Rog Valera, visoki lorde“, spremno odgovori Fejn, zadovoljan što vidi da je čovek s pletenicom razjapio usta. Turak samo klimnu, kao za sebe.
Zatim se visoki lord okrenu. Fejn trepnu i otvori usta, a onda, na oštar pokret plavokosog čoveka, ćutke pođe.
Bila je to još jedna soba iz koje je prvobitni nameštaj bio izbačen i zamenjen paravanima i jednom jedinom stolicom okrenutom ka visokom okruglom ormaru. I dalje držeći Rog i bodež, Turak pogleda ka kredencu, a potom skrenu pogled. Ništa ne reče, ali drugi Seanšanin ispali nekoliko brzih naređenja i kroz nekoliko trenutaka na vrata iza paravana uđoše ljudi u jednostavnim vunenim odorama, noseći još jedan stočić. Za njima dođe mlada žena kose tako svetle da je izgledala skoro bela. Ruke joj behu pune malih stalaka od izglačanog drveta, najrazličitijih oblika i veličina. Odora joj je bila od bele svile, i tako tanka da je Fejn mogao jasno da vidi njeno telo, ali samo je bodež gledao. Rog je bio samo sredstvo, ali njegov deo bio je bodež.
