Veliki lov полностью

Neki od Bartanesovih gostiju uporno su ga zadržavali dugo pošto je većina već otišla. Dugo pošto je i sam Bartanes otišao na spavanje. Sam je za to bio kriv, jer je prestao s Velikim lovom na Rog i počeo s pričama i pesmama koje je izvodio po selima: „Mara i tri glupa kralja“, Kako je Suza ukrotila Džaina Lakonogog i priče o Anli, mudroj savetnici. Nameravao je da to bude njegov lični opis njihove gluposti, ni ne sanjajući da će iko od njih zaista slušati, a kamoli da će nekoga zanimati. Na neki način zanimati. Tražili su sve više i više toga, ali smejali su se na pogrešnim mestima i pogrešnim stvarima. Smejali su se i njemu, očigledno misleći da neće primetiti, ili da će puna kesa gurnuta u njegov džep izlečiti svaku ranu. Dvaput ju je umalo bacio.

Teška kesa koja mu je pekla džep i ponos nije bila jedini razlog lošem raspoloženju. Nije to čak ni bio prezir plemića. Postavljali su mu pitanja u vezi s Random, ni ne trudeći se da budu suptilni s običnim zabavljačem. Zašto je Rand u Kairhijenu? Zašto ga je andorski lord poveo u stranu? Običnog zabavljača? Suviše pitanja. Nije bio siguran da su mu odgovori bili dovoljno vešti. Zarđao mu je osećaj za Veliku igru.

Pre no što je skrenuo ka Grozdu, otišao je do Velikog drveta. Nije bilo teško otkriti gde neko odseda u Kairhijenu, samo ako se koji dlan podmaže srebrnjacima. Još nije bio siguran šta namerava da kaže. Rand je otišao sa svojim prijateljima i Aes Sedai. To je ostavilo neko osećanje nedovršenosti. Dečkoje sada prepušten samome sebi. Spaljen da sam, nemam više veze s tim!

Prođe kroz praznu trpezariju, što je bilo retko, i polete uz stepenište, preskačući po dva stepenika. Ili je, barem, to pokušavao. Desna noga nije mu se dobro savijala, pa je skoro pao. Gunđajući sebi u bradu, sporije pređe ostatak puta i tiho otvori vrata svoje sobe da ne bi probudio Denu.

Uprkos sebi, nasmeši se kada je vide kako leži na krevetu lica okrenutog ka zidu, još u haljini. Zaspala čekajući me. Luckasta devojka. Pomislio je to s nekom blagošću; nije bio siguran da postoji išta što bi ona učinila a da on ne bi mogao da oprosti ili pronađe za to neki izgovor. U tom trenutku odluči da će joj dopustiti da nastupa. Spusti kutiju za harfu na pod i stavi joj ruku na rame da je probudi i kaže joj.

Ona se mlitavo prevrnu na leđa. Staklaste oči razrogačeno su ga gledale iznad preklanog grla. Krevet je pod njom bio taman i vlažan.

Tomu pozli. Da mu se grlo nije toliko stisnulo, pa nije mogao da diše, povratio bi ili vrisnuo. Ili oboje.

Skripanje vrata ormara beše jedino upozorenje. Munjevito se okrenu. Noževi iskočiše iz njegovih rukava i u isti mah poleteše mu iz ruku. Prvo sečivo pogodi u grlo jednog debelog ćelavog čoveka s bodežom u ruci. On se zatetura. Krv je kuljala oko stisnutih prstiju dok je pokušavao da vrišti.

Ali to što se okrenuo na povređenoj nozi skrenulo je Tomovo drugo sečivo. Nož je pogodio jednog vrlo mišićavog čoveka s ožiljcima na licu u desno rame, dok je izlazio iz ormara. Nož ispade iz grmaljeve ruke koja iznenada presta da ga sluša. On se zatetura ka vratima.

Pre no što čovek načini drugi korak, Tom izvadi još jedan nož i zaseče ga preko zadnjeg dela noge. Grmalj viknu i pade. Tom ga uhvati za masnu kosu i tresnu mu lice o zid pored vrata. Čovek ponovo vrisnu kada balčak noža u njegovom ramenu udari o dovratak.

Tom je primakao svoje sečivo na palac od grmaljevog tamnog oka. Čovek je zbog ožiljaka na licu delovao prekaljeno, ali netremice je gledao u vrh noža, ne mrdajući. Debeljko, koji je upola ležao u ormaru, trznu se poslednji put.

„Pre no što te ubijem“, kaza Tom, „reci mi. Zašto?“ Glas mu beše tih i obamro. Osećao se kao da je iznutra otupeo.

„Velika igra“, tihim glasom odgovori čovek. Imao je ulični naglasak i odeću. Ali odeća je za nijansu bila predobra, premalo nošena. Imao je daleko više novca no što bi bilo koji čovek iz Forgejta mogao imati. „Ništa lično protiv tebe, shvataš? To je samo Igra.“

„Igra? Ja nisam upleten u Daes Dae’mar! Ko bi hteo da me ubije zbog Velike igre?“ Čovek je oklevao. Tom približi sečivo. Da je grmalj trepnuo, trepavice bi mu očešale vrh noža. „Ko?“

„Bartanes“, začu se promukli odgovor. „Lord Bartanes. Ne bismo te ubili. Bartanes hoće informacije. Samo je želeo da čuje šta znaš. Može tu biti zlata i za tebe. Jedna lepa, debela zlatna kruna za ono što znaš. Možda dve.“

„Lažove! Sinoć sam bio u Bartanesovom zamku. Bio sam mu blizu kao sad tebi. Da je bilo šta hteo od mene, ne bih živ otišao.“

„Kažem ti da te već danima tražimo, kao i bilo koga ko nešto zna o tom andorskom lordu. Sve do sinoć nisam znao kako se zoveš, dok ti dole nisam čuo ime. Lord Bartanes je velikodušan. Moglo bi da bude i pet kruna.“ Čovek pokuša da skloni glavu od noža, a Tom ga jače gurnu uza zid. „Kog andorskog lorda?“ Ali znao je. Svetlost mu pomogla, znao je.