„Ja sam samo matori zabavljač“, odgovori on s vrata.
Dok je zatvarao vrata za sobom, sakrivši nju, sakrivši Denu, gorak, vučji osmeh ozari mu lice. Noga ga je bolela, ali jedva ju je osećao dok je žurio niz stepenice i napolje iz gostionice.
Padan Fejn zauzda konja na vrhu brda iznad Falmea, usred jednog od retkih šumaraka koji su ostali na gorama u čijem je podnožju grad bio. Tovarni konj s dragocenim teretom udari ga po nozi, a on ga i ne gledajući šutnu u rebra. Životinja frknu i ustuknu koliko joj je dopustio povodac vezan za sedlo. Žena nije htela da mu da svog konja, ništa više no što su Prijatelji Mraka koji su ga pratili želeli da ostanu u brdima sami s Trolocima, bez Fejnovog zaštitničkog prisustva. On je s lakoćom rešio oba pitanja. Konj nije bio potreban mesu u troločkom kazanu. Ženini saputnici bili su potreseni putovanjem duž Puteva, do Kapije izvan davno napuštenog stedinga na Tomanskoj glavi. Prizor Troloka kako spremaju večeru učinio je preživele Prijatelje Mraka vrlo poslušnim.
Sa oboda šumarka Fejn osmotri grad bez zidina i podrugljivo se isceri. Jedan mali trgovački karavan prolazio je između štala, prostora za konje i dvorišta za kola, koji su predstavljali granice grada, dok je drugi izlazio, podižući malo prašine sa zemlje nabijene mnogim godinama takvog prometa. Sudeći po odeći, vozari i nekolicina koji su pored njih jahali bili su meštani, ali konjanici su imali mačeve, pa čak i nekoliko kopalja i lukova. Vojnici koje je video, a bilo ih je nekoliko, uopšte nisu gledali naoružane ljude koje su navodno pokorili.
Tokom dana i noći koje je proveo na Tomanskoj glavi naučio je ponešto o tim ljudima, tim Seanšanima. Barem onoliko koliko je poraženi narod znao. Nije bilo teško uhvatiti nekoga nasamo, a uvek su odgovarali na pravilno postavljena pitanja. Ljudi su sakupljali informacije o osvajačima, kao da su zaista verovali kako će nekada moći da urade nešto s onim što znaju. Ali ponekad su pokušavali da ne kažu sve. Žene je, reklo bi se, najviše zanimalo da vladari, ma ko bili, nastave sa svojim životom. Ali primećivale su sitnice koje muškarci nisu, a i brže su pričale, kad prestanu da vrište. Deca su pričala najbrže, ali retko kad bi rekla nešto korisno.
Tri četvrtine onoga što je čuo odbacio je kao gluposti i glasine koje su prerasle u bajke, ali sada je povukao neke od tih zaključaka. Izgleda da je u Falme mogao da uđe ko god hoće. Trgavši se, shvati da je još „gluposti“ bilo istina, kada vide dvadeset vojnika koji izjahaše iz grada. Nije jasno mogao da razazna njihove životinje, ali to svakako nisu bili konji. Jurili su sa skladnom gracioznošću, a njihova tamna koža kao da se presijavala na jutarnjem suncu. Poput krljušti. Fejn iskrivi vrat da bi ih gledao kako nestaju u unutrašnjost, a onda mamuznu konja prema gradu.
Meštani među konjušnicama, kolima i ograđenim prostorom za konje pogledali su ga jednom ili dvaput. Ni oni njega nisu zanimali. Jahao je pravo u grad, na kaldrmisanu ulicu koja je vodila ka luci. Jasno je video luku i velike seanšanske brodove čudnog oblika. Niko ga nije zaustavio dok je pretraživao ulice, koje niti behu prazne, niti zakrčene. Ovde je bilo više seanšanskih vojnika. Ljudi su žurili, gledajući svoja posla, klanjajući se kad god bi vojnici prošli, ali Seanšani nisu na njih obraćali pažnju. Uprkos naoružanim Seanšanima na ulicama i brodovima u luci, na površini je sve izgledalo mimo, ali Fejn je osećao napetost ispod svega toga. Uvek je dobro prolazio kada su ljudi bili napeti i prestravljeni.
Dođe do jedne velike kuće koju je čuvalo više od deset vojnika. Fejn stade i sjaha. Izuzev jednog, koji je očigledno bio oficir, većina je nosila neukrašene crne oklope, a njihovi šlemovi podsećali su ga na glave skakavaca. Dva debelokošca, s tri oka i kljunom umesto usta stajala su ispred vrata, nalik na žabe; dva vojnika, svaki pored jednog stvorenja, imala su tri oka naslikana na grudima svojih oklopa. Fejn odmeri plavo oivičeni barjak koji se vijorio nad krovom, jastreba raširenih krila s munjama u kandžama, i u sebi se zakikota.
Iz kuće preko puta izlazile su i u nju ulazile žene na srebrnim povocima, ali nije na njih obraćao pažnju. Saznao je od seljana za
Vojnici su ga gledali, pogotovo oficir, čiji je oklop bio sav zlatan, crven i zelen.
Nateravši sebe da se osmehne, Fejn se prisili i na duboki naklon. „Moji lordovi, imam ovde nešto što će zanimati vašeg Velikog lorda. Uveravam vas da će to želeti da vidi, kao i mene.“ Pokaza ka četvrtastom prtljagu na svom tovarnom konju, još umotanom u ogromno prugasto ćebe u kome su ga njegovi ljudi pronašli.
Oficir ga odmeri od glave do pete. „Zvučiš kao stranac u ovoj zemlji. Jesi li položio zakletve?“
