„Troloci“, mislio se Turak. „U Seanšanu nema Troloka. Ali Vojske Noći imale su druge saveznike. Druge stvorove. Često sam se pitao da li
Fejn dozvoli namrštenom Huanu da ga odvuče iz sobe, ni ne slušajući ljutito predavanje o tome šta će se desiti ako još jednom ne napusti prisustvo lorda Turaka kada mu je za to data dozvola. Jedva je primetio kada su ga gurnuli na ulicu s jednim novčićem i naredili da se sutra vrati. Rand al’Tor je sada njegov.
Kikoćući se sebi u bradu, povede konje u grad u potrazi za gostionicom.
Nakon pola dana jahanja, brda na kojima je ležao grad Kairhijen pretvoriše se u ravnicu i šume. Oklopi Šijenaraca još su bili na tovarnim konjima. Nije bilo puta tamo kuda su jahali. Samo nešto tragova taljiga i nekoliko farmi ili sela. Verin je tražila brzinu, a Ingtar sve vreme gunđajući kako su dozvolili da ih Fejn prevari, da im Fejn nikad ne bi rekao kuda zaista ide, i u isto vreme gunđajući kako jašu u suprotnom smeru od Tomanske glave, kao da deo njega veruje i kao da Tomanska glava nije mesecima daleko, izuzev putem ka kome su oni išli Ingtar ju je slušao. Barjak sive sove vijorio se od brzine njihovog kretanja.
Rand je jahao sa sumornom odlućnošću, izbegavajući razgovor s Verin. Morao je to da obavi tu dužnost, kako bi je Ingtar nazvao a onda bi za sva vremena mogao da se oslobodi Aes Sedai. Perin kao da je pomalo delio njegovo raspoloženje. Dok su jahali, gledao je praznog pogleda pravo pred sebe. Kada su se konačno zaustavili da prenoće na obodu šume, već je pao mrak. Perin upita Loijala nešto u vezi sa stedingom. Troloci ne ulaze u steding; a vukovi? Loijal kratko odgovori da samo stvorenja Senke nevoljno ulaze u steding. I, naravno, Aes Sedai, budući da unutar stedinga ne mogu da dodirnu Istinski izvor, ili da usmeravaju Jednu moć. Ogijer je izgledao najmanje voljan daposeti Steding Tsofu. Met je jedini delovao željno, skoro očajnički. Koža mu je izgledala kao da godinu dana nije video sunce, a obrazi su mu upali, mada je govorio da se oseća kao da bi se mogao trkati. Verin je položila ruke na njega da ga Leči pre no što je zaspao, i ponovo pre no što su ujutru uzjahali, ali on je opet izgledao isto. Čak se i Hurin mrštio kada bi pogledao Meta.
Drugog dana sunce je bilo visoko kada se Verin iznenada ispravi u sedlu i osvrnu. Pored nje, Ingtar se trže.
Rand nije video ništa posebno u šumi koja ih je okruživala. Prizemno rastin'e nije bilo suviše gusto; s lakoćom su pronašli put pod svodove hrastova i bukava, probijene tu i tamo visokim borom ili kožolistom, ili belim rezom papirkore. Ali dok ih je pratio, iznenada oseti kako ga prože neka hladnoća, kao da je usred zime skočio u baru u Vodenoj šumi. To prolete kroz njega i nestade, ostavivši za sobom osećaj osveženja. Ali bio je tu i tup i nejasan osećaj gubitka, mada nije mogao da zamisli zašto.
Svi jahači, kada stigoše dotle, trgoše se ili uzviknuše. Hurin otvori usta, a Uno prošapta: „Krvavo, plameno...“ A onda odmahnu glavom, kao da se nije mogao setiti šta još da kaže. U Perinovim žutim očima pojavi se pogled prepoznavanja.
Loijal lagano i duboko udahnu, a potom izdahnu. „Dobro je... ponovo... biti u stedingu.“
Namrštivši se, Rand se osvrnu. Očekivao je da će steding biti nekako drugačiji, ali izuzev one hladnoće, šuma je bila ista kao ona kroz koju su čitavog dana jahali. Naravno, bio je tu i iznenadni osećaj odmora. A onda se iza jednog hrasta pojavi Ogijerka.
Bila je niža od Loijala što je značilo da je bila za glavu viša od Ranđa – ali istog širokog nosa i krupnih očiju, istih širokih usta i ćubastih ušiju. Obrve joj nisu bile tako duge kao Loijalove, i njene crte naspram njegovih delovale su nežno, ćube na njenim ušima finije. Nosila je dugu zelenu haljinu i zeleni plašt izvezen cvećem, a u rukama držala cvetove srebrnih zvončića, kao da ih je brala. Mirno ih je gledala, čekajući.
Loijal smesta sjaha sa svog visokog konja i žurno se pokloni. Rand i ostali učiniše to isto, mada ne tako brzo kao Loijal; čak i Verin nagnu glavu. Loijal svečano kaza kako se zovu, ali nije spomenuo ime svog stedinga.
