Ogijerska devojka Rand beše siguran da nije starija od Loijala proučavala ih je na trenutak, a onda se nasmeši. „Budite dobrodošli u Steding Tsofu.“ Glas joj beše mekša verzija Loijala; tiše brujanje manjeg bumbara. „Ja sam Erit, kći Ive, kćerke Alarine. Budite dobrodošli. Bilo je tako malo ljudskih posetilaca otkako su zidari otišli iz Kairhijena, a sada tako mnogo odjednom. Ma, bilo je čak i Putujućeg naroda, mada su, naravno, otišli kada... Oh, previše pričam. Odvešću vas do Starešina. Samo...“ Pogledom pređe po njima tražeći glavnog, i konačno se odluči za Verin. „Aes Sedai, tako je mnogo ljudi s tobom, i to naoružanih. Da li bi, molim te, mogla neke od njih da ostaviš Napolju? Oprosti mi, ali uvek je uznemirujuće imati odjednom tako mnogo naoružanih ljudi u stedingu.“
„Naravno, Erit“, odgovori Verin. „Ingtare, hoćeš li se postarati za to?“ Ingtar izda naređenja Unu, te su tako on i Hurin bili jedini Šijenarci koji su pratili Erit dublje u steding.
Vodeći svog konja, kao i ostali, Rand podiže pogled kada mu Loijal priđe. Cesto je gledao u Erit pred njima; bila je u društvu Verin i Ingtara.
Hurin je koračao između njih zapanjeno gledajući okolo, mada Rand nije bio siguran šta to tačno gleda. Loijal se pognu i tiho progovori: „Zar nije lepa, Rande? Glas joj peva.“
Met se zacereka, ali kada ga Loijal pogleda reče: „Vrlo lepa, Loijale. Malo previsoka za moj ukus, shvataš, ali vrlo lepa.“
Loijal se nesigumo namršti, ali klimnu. „Da, jeste.“ Izraz lica mu se razvedri. „Jeste dobro ponovo biti u stedingu. Nije me Cežnja uhvatila, shvatate.“ „Čežnja?“, upita Perin. „Ne razumem, Loijale.“
„Mi Ogijeri vezani smo za stedinge, Perine. Priča se da smo pre Slamanja sveta mogli da idemo kud god smo hteli, dugo koliko god smo hteli, kao vi ljudi, ali to se promenilo sa Slamanjem. Ogijeri su bili raštrkani, kao i svi ostali, i nisu mogli da pronađu nijedan steding. Sve je bilo premešteno, sve promenjeno. Planine, reke, čak i mora.“
„Svi znaju za Slamanje“, nestrpljivo kaza Met. „Kakve to veze ima s tim tom Čežnjom?“
„U Izgnanstvu, dok smo izgubljeni lutali, Čežnja se pojavila među nama prvi put, želja da ponovo budemo u stedingu, da ponovo vidimo naše domove. Mnogi su od toga umrli.“ Loijal tužno odmahnu glavom. „Više ih je umrlo no preživelo. Kada smo konačno počeli da ponovo otkrivamo stedinge, jedan po jedan, u godinama Zaveta deset plemena, izgledalo je da smo napokon pobedili Čežnju, ali promenila nas je, posadila semenje u nas. Sada, ako je Ogijer predugo Napolju, Čežnja ponovo dolazi; on počinje da slabi, i ako se ne vrati, umre.“
„Moraš li ostati ovde neko vreme?“, uplašeno upita Rand. „Nemoj da se ubiješ da bi nas pratio.“
„Znaću kada dođe.“ Loijal se nasmeja. „Biće to dugo pre no što postane dovoljno snažna da mi naškodi. Ma, Dalar je provela deset godina među Morskim narodom a da nije ni videla steding, i bezbedno se vratila kući.“ Između drveća se pojavi još jedna Ogijerka, i na trenutak zastade da razgovara s Erit i Verin. Odmerila je Ingtara od glave do pete i kao da ga je ocenila nevažnim. On na to trepnu. Pogled joj pređe preko Loijala, prelete preko Hurina i Dvorečana, pre no što ponovo ode u šumu; Loijal kao da je pokušavao da se sakrije iza svog konja. „Sem toga“, reče on oprezno vireći za njom preko svog sedla, „život u stedingu je dosadan u poređenju s putovanjem u društvu tri ta’verena.“
„Ako nameravaš ponovo da počneš s tim“, progunđa Met, a Loijal brzo progovori: „Tri prijatelja, onda. Nadam se da jeste moji prijatelji.“
„Ja jesam“, jednostavno odgovori Rand, a Perin klimnu.
Met se nasmeja. „Kako da ne budem prijatelj nekome ko se tako loše kocka?“ Diže ruke kada ga Rand i Perin pogledaše. „0h, u redu. Sviđaš mi se, Loijale. Ti si moj prijatelj. Samo nemoj da pričaš o... Aaah! Ponekad si gori od Randa.“ Onda zagunđa. „Barem smo bezbedni ovde u stedingu.“
Rand se namršti. Znao je na šta je Met mislio. Ovde u stedingu, gde ne mogu da usmeravam.
Perin udari pesnicom Meta po ramenu, ali izgledao je kao da mu je žao kada se Met namršti na njega svojim upalim licem.
Rand najpre posta svestan muzike, nevidljivih flauta i violina koje su svirale veselu pesmu među drvećem, i dubokih glasova koji su pevali i smejali se.
Skoro u isto vreme shvati da je ogromni oblik koji je nazirao kroz drveće u stvari još jedno drvo, ispucale i grube kore na stablu koje mora da je bilo dvadeset koraka debelo. Otvorenih usta, pratio ga je pogledom kroz šumski svod do grana koje su se širile kao divovska pečurka dobrih stotinu koraka iznad tla.
„Nek sam spaljen“, izusti Met. „Mogao bi deset kuća da sagradiš od jednog takvog. Pedeset kuća.“
