„Poseći Veliko drvo?“ Loijal je zvučao uvređeno i prilično ljutito. Uši su mu bile ukočene, a duge obrve padale na obraze. „Nikada ne sečemo Veliko drveće, sem ako ne umre, a to se skoro nikada ne dešava. Malo ih je preživelo Slamanje ali neka od najvećih drveta bila su izdanci u Dobu legendi.“
„Žao mi je“, odgovori Met. „Samo sam hteo da kažem koliko su velika. Neću povrediti tvoje drveće.“ Loijal klimnu. Izgleda da ga je Met umilostivio.
Sada se među drvećem pojavi još Ogijera. Većina je izgledala kao da nešto radi. Mada su svi pogledali pridošlice, a neki čak prijateljski klimnuli ili se blago poklonili, niko se nije zaustavio niti progovorio. Kretali su se vrlo neobično. Beše to nekakav spoj pažljive odmerenosti sa skoro dečjom veselom bezbrižnošću. Znali su ko su i šta su, i gde su, i to im se sviđalo. Izgledalo je da su u dubokom miru sa sobom i svim što ih okružuje. Rand odjednom shvati da im zavidi.
Bilo je malo ogijerskih muškaraca viših od Loijala, ali stariji su bili lako prepoznatljivi; svi do jednog imali su brkove duge koliko i njihove opuštene obrve i tanke brade. Svi mlađi bili su glatkih obraza, kao Loijal. Većina muškaraca bila je u košuljama, i nosila lopate i budake, ili testere i vedra s katranom; ostali su bili odeveni u jednostavne kapute koji su se zakopčavali do vrata i širili oko kolena kao kiltovi. Žene su, izgleda, bile sklone izvezenom cveću, i mnoge su nosile cveće u kosi. Mlađe žene nosile su vez samo na plaštovima; kod starijih bile su izvezene i haljine, a neke sedokose žene imale su cveće i lozu od okovratnika do skuta. Sačica Ogijera, uglavnom žena i devojaka, izgleda da je obratila posebnu pažnju na Loijala. On je samo hodao gledajući pravo pred sebe, dok su mu se uši divlje trzale što su više odmicali.
Rand se iznenadi kad se jedan Ogijer pojavi kao da je izašao iz zemlje, iz jedne od humki pokrivenih travom i divljim cvećem koje su ovde bile raštrkane svuda među drvećem. A onda je video prozore u humkama i u jednom od njih Ogijerku koja je očigledno pravila koru za pitu. Shvati da gleda ogijerske kuće. Prozorski okviri bili su od kamena, ali ne samo da su izgledali kao delo prirode, već i kao da su ih tokom vremena načinili vetar i kiša.
Veliko drveće, sa svojim ogromnim stablima i razgranatim korenovima debelim poput konja, tražilo je mnogo prostora, ali u gradiću je raslo nekoliko stabala. Zemljani mostovi premošćavali su korenje. U stvari, osim zbog staza, grad se od šume na prvi pogled razlikovao jedino po velikom otvorenom prostoru u svom središtu, oko nečega što bi moglo biti jedino panj Velikog drveta. Bio je širok skoro stotinu koraka, a površina mu je bila sjajna i glatka kao pod. Na nekoliko mesta u njemu su bile izdubljene stepenice. Rand je zamišljao koliko je to drvo bilo visoko, kada Erit glasno progovori da je svi čuju.
„Evo stižu naši drugi gosti.“
Tri ljudske žene dođoše s druge strane ogromnog panja. Najmlađa od njih nosila je drvenu činiju.
„Aijeli“, reče Ingtar. „Device koplja. Dobro je što jesam ostavio Masemu s ostalima.“ Ali se za korak udalji od Verin i Erit, i olabavi mač u kanijama preko ramena.
Rand je s uznemirenom radoznalošću posmatrao Aijelke. Suviše mu je ljudi već reklo da je ono što one zaista jesu. Dve od njih bile su zrele žene, a treća tek nešto starija od devojčice, ali sve tri bile su veoma visoke. Kratka kosa prelivala im se u nijansama od crvenkastosmeđe do skoro zlatne. Uzan repić padao im je do ramena. Nosile su komotne pantalone uvučene u meke čizme, a sva njihova odeća bila je od istih nijansi smeđe, sive ili zelene; mislio je da bi se ta odeća stopila sa stenjem ili šumom skoro podjednako dobro kao plašt Zaštitnika. Preko leđa su im bili prebačeni kratki lukovi, a tobolci i dugi noževi visili su im za pojasevima. Svaka je nosila i mali okrugli kožni štit i tri koplja kratkih drški i dugih vrhova. Čak se i najmlađa kretala s gracioznošću koja je govorila da ona ume da koristi oružje koje nosi.
Odjednom žene postaše svesne drugih ljudi. Izgledalo je da ih je to što su bile zatečene zateklo podjednako koliko i pogled na Randa i ostale, ali bile su munjevite. Najmlađa povika: „Šijenarci!“, i okrenu se da pažljivo spusti činiju. Druge dve brzo podigoše smeđu tkaninu oko ramena i obmotaše je oko glave. Starije žene podigoše crne velove preko lica, sakrivši sve sem očiju, a najmlađa se ispravi da učini što i one. Pognuvši se nisko, pođoše napred odlučnim korakom, ispruživši zajedno sa štitovima i koplja, izuzev po jednog koje je svaka držala spremno u drugoj ruci.
Ingtarov mač izlete iz kanija. „Pazi se, Aes Sedai. Erit, pazi se.“ Hurin zgrabi svoj mačolomac, na trenutak neodlučan između palice i mača za drugu ruku; pošto još jednom pogleda aijelska koplja, odluči se za mač.
„Ne smete“, pobuni se ogijerska devojka. Kršeći ruke, okretala se od Ingtara do Aijela. „Ne smete.“
Rand shvati da mu se sečivo s čapljom našlo u rukama. Perin je napola izvukao svoju sekiru iz gajke za pojasom, ali oklevao je, odmahujući glavom.
