„Jeste nam potreban“, vešto upade Verin. „Malo ih je preostalo koji poznaju Puteve, ali Loijal ih je proučavao, On može da prevede Putokaze.“ Alara odmeri svakog od njih, a onda pogleda Randa. Izgledala je kao neko ko zna mnogo; sve Starešine delovale su tako, ali ona najviše. „Verin kaže da si ti ta’veren“, naposletku kaza, „i osećam to u tebi. Cinjenica da toogu govori da moraš biti veoma snažan ta’veren, budući da je taj Talenat kod nas uvek bio slab, ako smo ga i imali. Jesi li uvukao Loijala, sina Arenta, sina Halanovog u ta’maral’ailen, Mrežu koju Sara tka oko tebe?“
„Ja... samo želim da pronađem Rog i...“ Rand ne dovrši rečenicu. Alara nije spomenula Metov bodež. Nije znao da li je Verin rekla Starešinama za njega, ili je to iz nekog razloga prećutala. „0n je moj prijatelj, Najstarija.“ „Tvoj prijatelj“, kaza Alara. „Po našim merilima, on je mlad. I ti si mlad, ali si ta’veren. Pazićeš na njega, a kada se tkanje završi, postaraćeš se da se bezbedno vrati svom domu, u Steding Sangtai.“
„Hoću“, reče joj on. Osećao se kao da se obavezuje na nešto, kao da polaže zakletvu.
„Onda idemo do Kapije.“
Kada se pojaviše napolju, Loijal smesta ustade. Alara i Verin išle su na čelu. Ingtar posla Hurina da trkom dovede Una i ostale vojnike. Loijal zabrinuto odmeri Najstariju, a onda pođe pored Randa na začelju povorke. Ogijerke koje su ga gledale nisu više bile tu. „Jesu li Starešine rekle nešto u vezi sa mnom? Jesu li...“ Zagleda se ka Alarinim širokim leđima dok je ona naređivala Džuinu da se dovedu njihovi konji. Dok se Džuin još klanjao, ona pođe s Verin naginjući se da tiho razgovaraju.
„Rekla je Randu da vodi računa o tebi“, svečano reče Met Loijalu dok su ih pratili. „I da se postara da se vratiš kući bezbedno kao malo dete. Ne vidim zašto ne bi ostao ovde i oženio se.“
„Rekla je da možeš s nama.“ Rand prostreli Meta pogledom zbog čega se on zakikota sebi u bradu. To je zvučalo neobično, zbog njegovog usukanog lica. Loijal je vrteo cvet istinskog srca među prstima. „Jesi li to išao da bereš cveće?“, upita Rand.
„Erit mi ga je dala.“ Loijal je gledao žute latice kako se okreću. „0na je zaista veoma lepa, iako Met to ne vidi.“
„Da li to znači da ipak ne želiš da ideš s nama?“
Loijal se trže. „Šta? Oh, ne. Mislim, da. Zelim da idem. Samo mi je dala cvet. Samo cvet.“ Ali izvadi knjigu iz džepa, i udenu cvet pod prednju koricu. Dok je vraćao knjigu, promrmlja sam sebi, jedva dovoljno glasno da je Rand mogao da čuje: „A rekla je i da sam zgodan.“ Met se zagrcnu i presamiti, teturajući se i držeći se za stomak od smeha, a Loijal pocrvene. „Pa... ona je to rekla. Nisam ja.“
Perin udari Metu čvrgu. „Niko nikada nije rekao da je Met zgodan. Samo je ljubomoran.“
„To nije tačno“, odgovori Met naglo se ispravivši. „Nejsa Ajelin misli da sam zgodan. Nekoliko puta mi je to rekla.“
„Je li Nejsa lepa?“, upita Loijal.
„Liči na kozu“, ravno odgovori Perin. Met se zagrcnu pokušavajući da se pobuni.
Rand se isceri. Nejsa Ajelin bila je lepa skoro kao Egvena. A ovo je podsećalo na stara vremena, skoro kao da su kod kuće i zadirkuju se međusobno. Tada na svetu nije bilo ničeg važnijeg od smeha i želje da se onaj drugi namagarči.
Dok su prolazili kroz grad, Ogijeri su pozdravljali Najstariju klanjanjem, sa zanimanjem gledajući ljudske posetioce. Ali izraz Alarinog lica sprečio je da ih bilo ko zaustavi i obrati im se. Jedino po čemu se videlo da su napustili grad bilo je odsustvo humki; još je bilo Ogijera oko njih. Ispitivali su drveće, ili ponegde radili s katranom, testerom ili sekirom tamo gde je bilo osušenih grana ili gde je nekom drvetu trebalo još sunca. Svoje poslove obavljali su nežno.
Džuin im se približi vodeći njihove konje, a Hurin dođe s Unom, ostalim vojnicima i tovarnim konjima trenutak pre no što Alara pokaza i reče: „Tamo je.“ Zadirkivanje zamre.
Rand se na trenutak iznenadi. Kapija je morala biti van stedinga Putevi su začeti pomoću Jedne moći; nisu mogli biti načinjeni unutra ali ništa nije govorilo da su prešli granicu. A onda shvati da ipak ima razlike; osećaj da je nešto izgubio otkako je ušao u steding nestao je. Od toga se naježi. Saidin je ponovo bio tu. Cekao je.
Alara ih povede pored visokog hrasta i na jednoj maloj čistini ugledaše veliku ploču Kapije. Prednji deo bio je fino obrađen u čvrsto isprepletene loze i lišće od stotinu različitih biljaka. Po obodu čistine Ogijeri su sagradili nisku kamenu ogradu, takvu da je delovalo kao da je tu izrasla, a predstavljala je izukrštano korenje. Izgledala je tako da Rand oseti nemir. Trenutak kasnije shvati da je korenje ličilo na trnje drača i divlje ruže, na grizolist i svrabežljivi hrast. Nije to baš bilo rastinje u koje bi neko voleo da upadne.
Najstarija stade pred ogradu. „Zid je tu da upozori one koji ovamo dolaze. Nije nas mnogo. Ja ga neću preći. Ali vi možete.“ Džuin nije prišao ni koliko ona; brisao je ruke o kaput i nije ni gledao u pravcu Kapije.
„Hvala ti“, reče joj Verin. „Potreba je velika, drugačije ne bih ovo ni tražila.“
