Izuzev visoke stolice na kojoj je Verin sedela okrenuta uzvišenju, jedini nameštaj bile su teške stolice s izrezbarenom lozom na kojima su sedele Starešine. Ogijerka u sredini uzvišenja sedela je na stolici malo uzdignutijoj od ostalih. S njene leve strane sedela su trojica bradatih muškaraca u dugim lepršavim kaputima, a s desne tri žene u haljinama nalik njenoj, od okovratnika do poruba izvezenim lozama i cvećem. Svi su imali staračka lica, potpuno belu kosu, uključujući i ćube na ušima, i ogromno dostojanstvo.
Hurin je otvoreno zevao u njih. I Rand požele oa se upilji. Čak ni Verin nije imala izgled takve mudrosti kakva je boravila u ogromnim očima Starešina, niti je Morgaza sa svojom krunom imala njihovo dostojanstvo, niti Moiraina njihov nepomućeni spokoj. Ingtar se prvi pokloni, najformalnije što je Rand od njega video, dok su ostali još nepokretno stajali.
„Ja sam Alara“, reče Ogijerka na najvišoj stolici kada oni konačno zauzeše svoja mesta pored Verin, „najstarija od Starešina Stedinga Tsofu. Verin nam je rekla da morate da upotrebite Kapiju koja je ovde. Povratiti Rog Valera od Prijatelja Mraka zaista je velika potreba, ali nikome nismo dozvolili da hodi Putevima duže od stotinu godina. Ni mi, niti Starešine ma kog drugog stedinga.“
„Pronaći ću Rog“, gnevno reče Ingtar. „Moram. Ako nam nećete dozvoliti da upotrebimo Kapiju...“ Ućuta kada ga Verin pogleda, ali i dalje se mrštio.
Alara se nasmeši. „Ne budi tako brzoplet, Sijenarče. Vi ljudi nikada ne promislite. Samo odluke koje su donete u miru mogu biti sigurne.“ Njen osmeh pretopi se u ozbiljnost, ali glas joj zadrža odmerenu smirenost. „S opasnostima Puteva ne može se suočiti s mačem u ruci. Nije to juriš Aijela, ili pobesneli Troloci. Moram vam reći da stupanjem na Puteve rizikujete ne samo smrt i ludilo, već možda i sopstvene duše.“
„Videli smo Mahin Sin“, odgovori Rand, a Met i Perin klimnuše. Nisu mogli da zvuče željno da to ponove.
„Pratiću Rog do samog Šajol Gula ako treba“, odlučno kaza Ingtar. Hurin samo klimnu, kao da se Ingtarove reči odnose i na njega.
„Dovedi Trajala“, zapovedi Alara, i Džuin koji je ostao kraj vrata pokloni se i ode. „Nije dovoljno“, reče ona Verin, „da čujete šta se može dogoditi. Morate to videti, znati to u srcu.“
Zavlada nelagodna tišina dok se Džuin nije vratio. Posta još nelagodnija kada za njim dođoše dve Ogijerke vodeći tamnobradog Ogijera srednjih godina, koji je bauljao između njih kao da nije baš siguran kako mu noge rade. Lice mu je bilo upalo, potpuno bezizražajno, a krupne oči staklaste i prazne. Izgledalo je kao da su slepe. Jedna od žena nežno obrisa pljuvačku s krajička njegovih usana. Uhvatiše ga za ruke da ga zaustave. Noga mu pođe napred, oklevajući, a onda se uz tresak vrati. Izgledalo je kao da mu je svejedno da li stoji ili hoda, ili da ga nije briga.
„Trajal je bio jedan od poslednjih koji su išli Putevima“, tiho kaza Alara. „Izašao je ovakav. Da li bi ga dodirnula, Verin?“
Verin joj uputi dug pogled, a onda ustade i priđe Trajalu. On se nije ni mrdnuo kada je položila ruke na njegove široke grudi. Ni oko mu nije trepnulo na njen dodir. Ona se uz oštro siktanje trže dalje od njega, zaprepašćeno ga pogledavši, a onda se munjevito okrenu da se suoči sa Starešinama. „0n je... prazan. Telo mu živi, ali unutra ničeg nema. Ničeg.“ Sve Starešine izgledale su nepodnošljivo tužno.
„Ničeg“, tiho kaza jedna od Starešina sa Alarine desne strane. U njenim očima kao da je bio sav bol koji Trajal više nije osećao. „Nema uma. Nema duše. Ništa od Trajala nije ostalo u njegovom telu.“
„Bio je dobar Drvopevač“, uzdahnu jedan od muškaraca.
Alara mahnu rukom i dve žene okrenuše Trajala da ga izvedu; morale su da ga okrenu pre no što je zakoračio napolje.
„Znani su nam rizici“, reče Verin. „Ali ma kakvi bili, moramo pratiti Rog Valera.“
Najstarija klimnu. „Rog Valera. Ne znam da li je gora vest to što je u rukama Prijatelja Mraka, ili to što je ponovo pronađen.“ Pogleda okupljene Starešine; svi joj klimnuše, a jedan od muškaraca pre toga sumnjičavo cimnu bradu. „Vrlo dobro. Verin mi kaže da se mora hitati. Lično ću vas odvesti do Kapije.“ Rand je napola osećao olakšanje, a napola strah. Ona tada dodade: „Sa vama je mladi Ogijer. Loijal, sin Arenta, sina Halanovog, iz Stedinga Šangtai. On je daleko od svog doma.“
„Potreban nam je“, brzo reče Rand. Reči kao da mu usporiše pod iznenađenim pogledima Starešina i Verin, ali on tvrdoglavo nastavi. „Potrebno nam je da pođe s nama, a i on to želi.“
„Loijal je prijatelj“, kaza Perin, a u isto vreme Met reče: „Ne smeta nam, i stara se o sebi.“ Nijedan od njih nije se lagodno osećao kada ga Starešine pogledaše, ali nisu ustuknuli.
„Postoji li neki razlog zašto ne može poći s nama?“, upita Ingtar. „Kao što Met reče, stara se o sebi. Ne znam baš da nam je potreban, ali ako želi da pođe, zašto...“
