Rand pogleda Meta. Njegov prijatelj s nadom podiže glavu na tu priču Kamenovima. Nekoliko nedelja, rekla je Verin. Ako samo krenu konjima na zapad, Met neće doživeti da vidi Tomansku glavu.
„Mogu da ga pronađem“, nevoljno reče Rand. Osećao se posramljeno. Met će umreti, Prijatelji Mraka imaju Rog Valera, Fejn će napasti Emondovo Polje ako ga ne slediš, a ti se plašiš da usmeravaš Moć. Jednom da se ode i jednom da se vrati. Nećešpoludeti od ta dva puta. Ali ono od čega se zaista uplašio bila je žudnja koja se u njemu pojavila na pomisao da ponovo usmerava, da oseti kako ga Moć ispunjava, da se odista oseti živim.
„Ne shvatam“, lagano reče Alara. „Putne Kamenove niko nije koristio još od Doba legendi. Mislila sam da nema više nikoga ko bi umeo da ih upotrebi.“
„Smeđi Ađah mnogo toga zna“, suvo odgovori Verin, „a ja znam kako se koriste Kamenovi.“
Najstarija klimnu. „U Beloj kuli zaista ima čuda o kojima mi ne možemo ni da sanjamo. Ali ako možeš da upotrebiš Putni Kamen, nema potrebe da jašete do Rodoubičinog bodeža. Postoji jedan nedaleko od mesta na kome sada stojimo.“
„Točak tka kako Točak želi, a Šara obezbeđuje ono što je potrebno.“ Odsutni izraz potpuno se izgubi s Verininog lica. „Odvedi nas do njega“, oštro reče. „Već smo izgubili previše vremena.“
Alara ih je dostojanstvenim korakom odvela od Kapije, mada je Džuin bio poprilično nestrpljiv, da je ostavi za sobom. Ako ništa drugo, Met je je željno gledao napred, a Hurin izgledao pun pouzdanja, dok je Loijal izgleda više brinuo da Alara možda ne promeni mišljenje o njegovom odlasku, nego o nečem drugom. Rand nije žurio dok je vodio Riđana. Nije mislio da je Verin nameravala da sama upotrebi Kamen.
Sivi kameni stub stajao je pored skoro stotinu stopa visoke i četiri koraka debele bukve. Ranije, pre no što je video Veliko drveće, Rand je mislio da je to samo visoko drvo. Ovde nije bilo upozoravajuće ograde, samo divlje cveće koje se probijalo kroz naslage lišća na zemlji. Putni Kamen bio je ispran zubom vremena, ali simboli koji su ga pokrivali još su bili dovoljno jasni da se mogu razaznati.
Šijenarski vojnici na konjima i oni koji su hodali načiniše labav krug oko Kamena.
„Ispravili smo ga“, reče Alara, „kada smo ga pre mnogo godina pronašli, ali nismo ga pomerali... Odbijao je... da se pomeri.“ Ona mu priđe, i položi na njega veliku šaku. „Uvek sam mislila da je ovo simbol onoga što je izgubljeno, što je zaboravljeno. Tokom Doba legendi mogao je biti proučavan i pomalo shvaćen. Za nas, to je samo kamen.“
„Više od toga, nadam se.“ Verinin glas posta još oštriji. „Najstarija, hvala ti za tvoju pomoć. Oprosti nam što te ovako napuštamo, ali Točak nijednu ženu ne čeka. Barem više nećemo remetiti mir tvog stedinga.“
„Opozvali smo zidare iz Kairhijena“, odgovori Alara, „ali još čujemo šta se dešava Napolju. Lažni Zmajevi. Veliki lov na Rog. Cujemo, ali to prolazi kraj nas. Mislim da Tarmon Gai’don neće proći kraj nas, niti nas ostaviti u miru. Budi dobro, Verin Sedai. Svi vi, budite dobro, i neka bi vas Tvorac saklonio. Džuine.“ Zasta samo da pogleda Loijala i da Randu Uputi poslednji pogled upozorenja, a onda se Ogijeri izgubiše među drvećem.
Sedla zaškripaše dok su se vojnici meškoljili. Ingtar pogleda krug koji načiniše. „Je li ovo neophodno, Verin Sedai? Čak i da je moguće... Ne znamo da li su Prijatelji Mraka zaista odneli Rog na Tomansku glavu. I dalje mislim da mogu Bartanesa...“
„Ako ne možemo biti sigurni“, blago odgovori Verin presekavši ga, „onda je Tomanska glava dobar izbor za traženje kao i bilo šta drugo. Više puta sam čula gde kažeš da bi jahao do Sajol Gula da povratiš Rog. Da li sada pred ovim uzmičeš?“, pokaza ka Kamenu ispod drveta glatke kore.
Ingtar se ukoči. „Ni pred čim ja ne uzmičem. Vodi nas do Tomanske glave, ili u Šajol Gul. Ako je Rog Valera na kraju puta, slediću te.“
„To je dobro, Ingtare. Sad, Rande, tebe je Putni Kamen prebacio skorije nego mene. Dođi“, mahnu mu, i on povede Riđana do nje kraj Kamena.
„Koristila si Putni Kamen?“ Baci pogled preko ramena da se uveri kako niko nije dovoljno blizu da čuje. „Onda ne nameravaš da ja to uradim.“ S olakšanjem sleže ramenima.
Verin ga bledo pogleda. „Ja nikada nisam upotrebila Kamen, zato je tvoje putovanje skorije od mog. Svesna sam svojih ograničenja. Bila bih uništena pre no što bih se i približila usmeravanju dovoljne količine moći da nateram Putni Kamen da proradi. Ali znam nešto malo o njima. Dovoljno da ti malo pomognem.“
„Ali ja nista ne znam.“ Povede konja oko Kamena, gledajući ga od vrha do podnožja. „Jedina stvar koje se sećam jeste simbol za naš svet. Selena mi ga je pokazala, ali ne vidim ga ovde.“
