Bio je vojnik, čobanin, prosjak i kralj. Bio je seljak, zabavljač, mornar i stolar. Rodio se, živeo i umro kao Aijel. Umro je lud, umro je truleći. Umro je od bolesti, nesrećnog slučaja, starosti. Pogubili su ga i okupljena masa klicala je njegovoj smrti. Objavio je da je Ponovorođeni Zmaj i podigao svoj barjak preko neba; bežao je od Moći i krio se; živeo je i umirao i ne znajući. Godinama je držao ludilo i bolest na odstojanju; podlegao bi kroz dve zime. Ponekad bi došla Moiraina i odvela ga iz Dve Reke, samog ili s onim prijateljima koji su preživeli Zimsku noć; ponekad ne bi. Ponekad bi druge Aes Sedai došle po njega. Ponekad Crveni Ađah. Egvena se udala za njega; Egvena, odlučnog lica i s ešarpom Amirlin Tron, predvodila je Aes Sedai koje su ga smirile; Egvena, sa suzama u očima, zabila mu je bodež u srce, a on joj je zahvalio dok je umirao. Voleo je druge žene, ženio se drugim ženama. Elejnom, Min, i svetlokosom ćerkom farmera koju je upoznao na putu za Kaemlin, kao i ženama koje nikada nije video pre no što je proživeo te živote. Stotinu života. I više od toga. Toliko da nije mogao da ih izbroji. A na kraju svakog od njih, dok je umirao, dok je ispuštao poslednji dah, glas bi mu šapnuo na uvo: Ponovo sampobedio, Lijuse Terine.
Treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj treptaj.
Praznina nestade, dodir sa saidinom se prekinu, i Rand tako teško pade da bi izgubio dah da već nije upola obamro. Pod obrazom i šakama osećao je grubi kamen. Bio je hladan.
Video je Verin, na sve četiri, kako se bori da ustane. Čuo je kako neko žestoko po' ića i digao glavu. Uno je klečao nadlanicom brišući usta. Svi su bili na zenlji, a konji su stajali ukočenih nogu i tresli se. Oči su im se divlje prevrtale. Ingtar je isukao mač, tako čvrsto držeći balčak da se sečivo treslo, izgubljenog pogleda. Loijal je sedeo raširenih nogu, razrogačenih očiju 1 zapanjen. Met se skupio u loptu, uhvativši glavu rukama, a Perin zabio prste u lice, kao da je želeo da iskopa šta god da je video, ili možda da iščupa oči koje su to videle. Ni vojnici nisu bili ništa bolji. Masema je otvoreno plakao; suze su mu tekle niz lice. Hurin se osvrtao kao da traži kuda da beži.
„Šta...“ Rand stade da proguta pljuvačku. Ležao je na grubom kamenu pokrivenom prašinom. „Šta se desilo?“
„Nalet Jedne moći.“ Aes Sedai se klecajući pridiže i zadrhtavši obmota plašt oko sebe. „Kao da smo bili prisiljeni... pogurani... Kao da je došlo niotkud. Moraš naučiti da je obuzdaš. Moraš! Toliko Moći moglo bi da te sagori u pepeo.“
„Verin, ja... živeo sam... bio sam...“ Shvati da je kamen pod njim okrugao. Putni Kamen. Užurbano, drhtavo, natera se da ustane. „Verin, živeo sam i umirao ni sam ne znam koliko puta. Svaki put bilo je drugačije, ali bio sam to ja. Bio sam to ja.“
„Linije koje spajaju Svetove Koji Mogu Biti, povukli su ih oni koji su znali Brojeve Haosa.“ Verin se strese; izgledalo je kao da govori sama sebi. „Nikada nisam za to čula, no nema razloga zašto ne bismo bili rođeni u tim svetovima, ali životi koje bismo živeli bili bi različiti. Naravno. Različiti životi za različite stvari koje se mogu desiti.“
„Je li to ono što se dogodilo? Ja... mi... videli smo kakvi bi naši životi mogli biti?“ Ponovo sam pobedio, Lijuse Terine. Ne! Ja sam Rand al’Tor!
Verin se ponovo stresla i pogledala ga. „Da li te iznenađuje to što bi ti život bio drugačiji da si drugačije odabrao, ili da su ti se desile druge stvari? Mada nikada nisam mislila da bih ja pa... Najvažnije je da smo ovde. Mada ne onako kako smo se nadali.“
„Gde je ovde?“, smelo upita on. Šume Stedinga Tsofu nestale su. Zamenila ih je talasasta zemlja. Nedaleko na zapadu kao da se nazirala šuma, i nekoliko brda. Sunce je bilo visoko na nebu kada su se okupili oko Kamena kod stedinga, ali ovde je bilo popodne. Šačica obližnjeg drveća bila je golih grana, ili imala nekoliko listova jarkih boja. Hladan vetar duvao je sa istoka, raznoseći lišće preko tla.
„Tomanska glava“, odgovori Verin. „Ovo je Kamen koji sam posetila. Nije trebalo da pokušaš da nas dovedeš neposredno ovamo. Ne znam šta je pošlo naopako pretpostavljam da nikada i neću znati ali sudeći po drveću, rekla bih da je kasna jesen. Rande, nismo dobili vreme. Izgubili smo ga. Rekla bih da smo četiri meseca proveli na putu ovamo.“
„Ali ja nisam...“
„Moraš mi dopustiti da te vodim u ovim stvarima. Istina je da ne mogu da te podučavam, ali možda mogu da te sprečim da ne ubiješ sebe i ostatak nas prevelikim zahvatanjem. Čak i da se ne ubiješ, ako Ponovorođeni Zmaj sagori kao sveća, ko će se suočiti s Mračnim?“ Nije čekala da on ponovi svoje protivljenje, već ode ka Ingtaru.
Šijenarac se trže kada ga ona dodirnu po ruci i panično je pogleda. „Ja hodam u Svetlosti“, promuklo reče. „Pronaći ću Rog Valera i srušiti moć Šajol Gula. Hoću!“
