To je sada bilo tako lako. Plamen je proždro strah i strast i nestao pre no što je i pomislio da ga pozove. Nestao, ostavivši za sobom samo prazninu i sjajni saidin. Mučan, primamljiv, odvratan, zamaman. On... poseže za njim... i bi ispunjen, oživljen. Nije se ni mrdnuo, ali osećao se kao da se trese od Jedne moći koja se ulila u njega. Simbol se sam obrazovao. Krug probijen strelom lebdeo je tik izvan praznine, tvrd kao kamen u kome je izrezbaren. On pusti da Jedna moć poteče kroz njega u simbol.
Znak zasja, zatreperi.
„Nešto se dešava“, reče Verin. „Nešto...“
Svet zatreperi.
Gvozdena brava polete preko poda, a Rand ispusti usijani čajnik kada ogromna pojava s ovnujskim rogovima ispuni dovratak. Tama Zimske noći beše iza nje.
„Beži! “, viknu Tam. Mač mu blesnu, a Trolok pade, ali sa sobom povuče i Tama.
Još ih se progura kroz vrata. Siluete u crnim verižnjačama, ljudskih lica unakaženih njuškama, kljunovima i rogovima. Neobično povijeni mačevi zabiše se u Tama dok je pokušavao da ustane. Razmahaše se sekire sa šiljcima. Crvena krv na čeliku.
„Oče!“, vrisnu Rand. Izvadivši svoj džepni nož, baci se preko stola da pomogne svom ocu i ponovo vrisnu kada mu se prvi mač zari u grudi.
Krv mu navre na usta, a glas u njegovoj glavi prošapta: ponovo sampobedio, Lijuse Terine.
Treptaj.
Rand se borio da se drži simbola, maglovito svestan Verininog glasa.ije...“
Moć zakola.
Treptaj.
Rand je bio srećan što se oženio Egvenom. Pokušavao je da ne dozvoli da ga obuzme loše raspoloženje kada bi pomislio kako je trebalo da postoji nešto više, nešto drugačije. Vesti o spoljašnjem svetu dolazile su u Dve Reke s torbarima i trgovcima koji su dolazili da kupe vunu i duvan. Uvek su to bile vesti o novim nevoljama, ratovima i lažnim Zmajevima posvuda. Dođe godina kada nije bilo ni trgovaca ni torbara, a kada se sledeće godine vratiše, doneše vesti da su se vratile i vojske Artura Hokvinga. Ili barem njihovi potomci. Stara plemena behu slomljena, pričalo se, a novi gospodari sveta, koji su u svojim bitkama koristili okovane Aes Sedai, srušili su Belu kulu i zasolili zemljište na kome je Tar Valon nekada stajao. Više nije bilo Aes Sedai.
Sve to nije mnogo značilo u Dve Reke. Usevi su i dalje morali da se seju, ovce da se šišaju, da se brine o jagnjadi. Tam se igrao s unucima i unukama pre no što su ga položili da se odmara kraj svoje žene, a stara kuća na farmi dobila je nove sobe. Egvena je postala Mudrost, a većina njih mislila je da je čak i bolja no što je bila stara, Ninaeva al’Mera. I dobro što je bilo tako, jer njeni lekovi, koji su tako čudesno delovali na ostale, jedva su uspevali da Randa održe u životu od bolesti koja mu je stalno pretila. Njegovo loše raspoloženje posta još gore, crnje. Besneo je kako sve to nije ono što je trebalo da bude. Egvena poče da se plaši kada je bio takav, jer čudne stvari su se ponekad događale kada je bio najcrnje raspoložen oluje s munjama koje nije čula dok je slušala vetar, šumski požari ali volela ga je i starala se o njemu. Čuvala je njegov zdrav razum, iako su neki gunđali da je Rand al’Tor lud i opasan.
Kada je umrla, provodio je mnoge sate kraj njenog groba, dok su mu suze vlažile prosedu bradu. Njegova bolest se vratila i počeo je da kopni; izgubio je poslednja dva prsta na desnoj šaci i jedan na levoj. Uši su mu ličile na ožiljke. Ljudi su mrmljali da smrdi na raspadanje. Njegovo crnilo posta još dublje.
Ali kada zle vesti dođoše, primiše ga u svoje redove. Troloci, Seni i stvorovi o kojima niko nije ni sanjao nagrnuše iz Pustoši, i novi gospodari sveta behu odbačeni, uprkos svoj svojoj moći. I tako Rand uze luk, za koji mu je ostalo jedva dovoljno prstiju i odšepa s onima koji su pošli na sever, ka reci Taren. Bili su to ljudi iz svakog sela, farme i krajička Dve Reke. S lukovima, sekirama, kopljima za divlje svinje i mačevima koji su rđali na tavanima. I Rand je nosio mač, s čapljom na sečivu, koji je pronašao posle Tamove smrti, mada nije umeo da ga koristi. I žene pođoše, noseći šta su mogle da nađu od oružja, stupajući pored muškaraca. Neki su se smejali, govoreći da imaju neobičan osećaj kako su sve to jednom već radili.
I kod reke Taren, narod Dve Reke suoči se s osvajačima, beskrajnim redovima Troloka, koje su predvodile košmarne Seni, pod potpuno crnim barjakom, koji kao da je proždirao svetlost. Rand vide taj barjak i pomisli da ga je ludilo ponovo obuzelo, jer mu se činilo da se zbog toga rodio, da se bori protiv tog barjaka. Svaku strelu poslao je ka njemu, pravo koliko su veština i praznina mogli da mu to omoguće, ne brinući o Trolocima koji su se probili preko reke, ili o ljudima i ženama koji su kraj njega umirali. Jedan od tih Troloka ga je sasekao, pre no što je pojurio dublje u Dve Reke zavijajući i tražeći krv. I dok je ležao na obali Tarena, posmatrajući nebo koje se u podne mračilo, a dah mu bi sve sporiji, ču glas koji reče: ponovo sam pobedio, Lijuse Terine.
Treptaj.
Strela i krug pretvoriše se u vijugave paralelne crte, i on ponovo stade da se bori s njima.
