Verinin glas. „... u redu. Nešto...“
Moć poče da besni.
Treptaj.
Tam je pokušavao da uteši Randa kada se Egvena razbolela i umrla svega nedelju dana pre njihovog venčanja. I Ninaeva je pokušavala, ali i sama je bila potresena, budući da uprkos svoj svojoj veštini nije imala predstave zbog čega je devojka umrla. Rand je sedeo ispred Egvenine kuće dok je umirala. Izgledalo je da svuda u Emondovom Polju još može da čuje njeno vrištanje. Znao je da ne može ostati. Tam mu dade svoj mač s čapljom na sečivu, i mada nije baš objasnio kako je čobanin u Dve Reku došao do takve stvari, naučio je Randa kako da ga koristi. Onog dana kada je Rand pošao, Tam mu dade pismo za koje reče da će ga možda ubaciti u vojsku Ilijana, zagrli ga i reče: „Nikada nisam imao drugog sina, niti sam želeo. Ako možeš, momče, vrati se sa ženom, kao ja što sam, ali u svakom slučaju, vrati se.“
Ali Randu su u Baerlonu ukrali novac, Tamovo pismo, a umalo i mač. Sreo je ženu koja se zvala Min, a ona mu je ispričala takve lude stvari o njemu da je naposletku otišao iz grada kako bi pobegao od nje. Njegova lutanja ga naposletku dovedoše u Kaemlin. Zahvaljujući svojoj veštini s mačem, dobio je mesto u Kraljičinoj gardi. Ponekad je gledao kćer naslednicu, Elejnu, i tada je bio ispunjen neobičnim mislima kako nije sve trebalo tako da se odigra, kako je od njegovog života trebalo da bude nešto više. Elejna ga, naravno, nije gledala; udala se za nekog tairenskog princa, mada nije izgledala srećno u braku. Rand je bio samo vojnik, bivši čobanin iz malog sela tako daleko prema zapadnoj granici da je s Andorom bilo povezano samo linijama na mapi. Sem toga, pratio ga je loš glas da je nasilan.
Neki su govorili da je lud. U običnim vremenima, možda ga čak ni njegova veština s mačem ne bi zadržala u Gardi, ali to nisu bila obična vremena. Lažni Zmajevi nicali su kao pečurke posle kiše. Svaki put kada bi jedan bio smaknut, pojavila bi se još dvojica, ili trojica, dok sva plemena nisu bila rastrzana ratom. I Rand poče da se uspinje, jer je saznao tajnu svoje ludosti. Tajnu za koju je znao da je nikom ne sme otkriti, i u tome mu je i uspelo. Mogao je da usmerava. Uvek je bilo mesta i vremena u bitkama gde bi malo usmeravanja, ne dovoljno velikog da se u metežu primeti, donelo uspeh. Ponekad bi to uspevalo, ponekad ne, ali dovoljno često je delovalo. Znao je da je lud i nije ga bilo briga. Spopala ga je bolest, a ni za to ga nije bilo briga, niti bilo koga drugog, jer su došle vesti da su se vojske Artura Hokvinga vratile da ponovo zauzmu zemlju.
Rand je vodio hiljadu ljudi kada je Kraljičina garda prešla Maglene planine nije ni pomislio da skrene s puta i poseti Dve Reke, o kojima je sada retko mislio a kada su se skrhani ostaci povukli preko planina, zapovedao je celokupnom Gardom. Duž čitavog Andora borio se i povlačio, među hordama izbeglica, sve dok napokon nije stigao do Kaemlina. Mnoštvo ljudi već je pobeglo iz grada, i mnogi su savetovali da vojska nastavi s povlačenjem, ali Elejna je sada bila kraljica, i zaklela se da neće napustiti Kaemlin. Nije htela da ga gleda u upropašćeno lice, unakaženo bolešću, ali nije mogao da je ostavi. I tako se ostaci Kraljičine garde pripremiše da brane kraljicu dok je njen narod bežao.
Moć mu dođe tokom bitke za Kaemlin. Vitlao je munje i vatru među osvajačima i kidao zemlju pod njihovim nogama, ali opet mu dođe osećaj da je bio rođen za nešto više od toga. Uprkos svemu što je činio, neprijatelj je bio suviše brojan, a i oni su imali one koji su usmeravali. Naposletku jedna munja sruši Randa sa zida palate. Dok je slomljen, okrvavljen i opečen ispuštao poslednji dah, ču jedan glas kako mu šapuće: Ponovo sam pobedio, Lijuse Terine.
Treptaj.
Rand se borio da zadrži prazninu dok je podrhtavala pod teškim udarcima treperenja sveta, da se drži jednog simbola dok su hiljade njih jurile po površini praznine. Borio se da se drži bilo kog simbola.e pogrešno!“, vrisnu Verin.
Moć posta sve.
Treptaj. Treptaj. Treptaj. Treptaj. Treptaj. Treptaj.
