„Naravno da hoćeš“, smirujućim glasom odgovori mu ona. Obuhvati mu lice šakama, i on odjednom udahnu, naglo se oporavivši od onog što ga je držalo, ma šta to bilo. Jedino mu se u očima videlo da se i dalje seća. „Eto“, reče ona. „To će ti pomoći. Videću šta mogu da učinim za ostale. Možda još možemo da povratimo Rog, ali naš put nije postao lakši.“
Dok je obilazila druge, nakratko se zaustavljajući pored svakog, Rand ode do svojih prijatelja. Kada pokuša da ispravi Meta, on se trže i pogleda a, a onda obema rukama zgrabi Randov kaput. „Rande, nikada nikome ne bih rekao za za tebe. Ne bih te izdao. Moraš da mi veruješ!“ Izgledao je gore no ikada, ali Rand je mislio da je to uglavnom od straha.
„Verujem ti“, odgovori Rand. Pitao se kakve li je živote Met proživeo, i šta je učinio. Mora da je nekome rekao, ili se ne bi tako ponašao. Nije mogao da mu zameri. To su bili drugi Metovi, ne ovaj. Sem toga, pošto je video neke od mogućnosti koje su njega čekale... „Verujem ti. Perine?“
Mladić kovrdžave kose uz uzdah spusti ruke s lica. Celo i obrazi bili su mu puni crvenih tragova, gde su nokti ogrebali meso. Misli mu behu skrivene iza žutih očiju. „Nemamo baš mnogo izbora, zar ne, Rande? Šta god da se desi, šta god da učinimo, neke stvari skoro uvek ostaju iste.“ Ispusti još jedan dug uzdah. „Gde smo to mi? Je li ovo jedan od onih svetova o kojima ste ti i Hurin pričali?“
„Ovo je Tomanska glava“, odgovori mu Rand. „U našem svetu. Ili tako Verin kaže. I jesen je.“
Met je izgledao zabrinuto. „Kako ne, ne želim da znam kako se to desilo. Ali kako ćemo sada pronaći Fejna i bodež? Do sada bi mogao biti bilo gde.“
„Ovde je“, uveri ga Rand. Nadao se da je u pravu. Fejn je imao vremena da se ukrca na brod koji bi vodio kuda god je hteo. Imao je vremena da odjaše do Emondovog Polja. Ili Tar Valona. Molim te, Svetlosti, samo da se nije umorio od čekanja. Ako je povredio Egvenu, ili bilo koga u Emondovom Polju, ja ću... Svetlost me spalila, pokušao sam da stignem na vreme.
„Svi veći gradovi na Tomanskoj glavi zapadno su odavde“, dovoljno glasno da svi čuju izjavi Verin. Svi su ponovo bili na nogama, izuzev Randa i njegova dva prijatelja; ona priđe i položi ruke na Meta dok je govorila. „Nema mnogo sela dovoljno velikih da se zovu gradovima. Ako hoćemo da pronađemo Prijatelje Mraka, moramo na zapad. I mislim da ne treba da traćimo svetlost dana sedeći ovde.“
Kada Met trepnu i ustade i dalje je delovao bolesno, ali gipko se kretao ona položi ruke na Perina. Rand ustuknu kad je posegnula ka njemu. „Ne budi glup“, reče mu.
„Ne želim tvoju pomoć“, tiho joj odgovori, „ili pomoć bilo koje Aes Sedai.“
Usne joj se trznuše. „Kako želiš.“ Smesta uzjahaše i pođoše na zapad, ostavivši za sobom Putni Kamen. Niko se nije bunio, a Rand ponajmanje. Svetlosti, samo da nisam stigao prekasno.
Sedeći na krevetu prekrštenih nogu, u svojoj beloj haljini, Egvena je trima sićušnim svetlosnim loptama tkala šaru iznad svojih ruku. Nije trebalo to da radi bez bar jedne Prihvaćene koja bi je nadgledala, ali Ninaeva je, streljajući očima i besno koračajući tamo-amo pred malim kaminom, ipak nosila zmijski prsten Prihvaćenih, a njena bela haljina imala je raznobojne prstenove po porubu, mada joj, doduše, još nije bilo dozvoljeno da bilo koga podučava. Egvena je tokom proteklih trinaest nedelja otkrila kako ne može da odoli. Znala je koliko je sada bilo lako da dodirne saidar. Uvek je mogla da ga oseti kako je čeka, nalik na neki lep miris ili dodir svile, kako je privlači i mami. A kada bi ga dotakla, retko kada je mogla sprečiti sebe da usmerava, ili da barem pokuša. Koliko puta nije uspela, toliko i jeste, ali to ju je samo gonilo napred.
Cesto ju je plašilo. Plašilo ju je koliko je snažno želela da usmerava, i kako se sivo i bezbojno osećala kada nije usmeravala. Želela je da ga sveg ispije, uprkos upozorenjima da će sagoreti. Ta želja ju je najviše plašila. Ponekad je želela da nikada nije ni došla u Tar Valon. Ali strah je nije sprečavao dugo, ništa duže od straha da će je neka Aes Sedai ili Prihvaćena, izuzev Ninaeve, uhvatiti.
U njenoj sobi bilo je prilično bezbedno. Min je bila tu. Sedela je na tronošcu i posmatrala je, ali dovoljno je poznavala Min da zna kako je ona nikada neće prijaviti. Mislila je da je veoma srećna što je stekla takve dve prijateljice otkad je došla u Tar Valon.
