„Mogu da ga pronađem, lorde Rande“, ubaci se Hurin. „Samo da ga jednom nanjušim, i odvešću te pravo do njega. Ništa ne ostavlja trag kao on.“ „Moraš sam da doneseš svoju odluku, Rande“, oprezno reče Verin, „ali seti se da je Falme u vlasti osvajača o kojima skoro ništa ne znamo. Ako sam odeš u Falme, možeš biti zarobljen, ili nešto još gore, a to ničemu neće poslužiti. Ali sigurna sam da će tvoja odluka, kakvu god odluku da doneseš, biti ispravna.“
„Ta’veren“, nalik na grmljavinu promrmlja Loijal.
Rand diže ruke.
Uno uđe s trga otresajući kišu s plašta.
„Nema ni spaljene duše, moj lorde. Izgleda mi da su pobegli kao divlje svinje. Marve nema, niti jednih prokletih taljiga ili kola. Pola kuća je ogoljeno sve do plamenih podova. Kladim se u svoju sledeću platu da bismo mogli da ih pratimo po prokletom nameštaju koji su bacili na put kada su shvatili da samo usporava njihova plamena kola.“
„Šta je s odećom?“, upita Ingtar.
Uno iznenađeno trepnu svojim jednim okom. „Ponešto, moj lorde. Uglavnom ono za šta nisu mislili da je prokleto vredno da se ponese.“
„To će morati da posluži. Hurine, nameravam da se ti i još nekolicina obučete kao meštani, što više ljudi može, tako da se ne ističete. Hoću da pođete na sever i jug, što dalje možeš, dok ne naiđeš na trag.“ Još vojnika dolazilo je i okupilo se oko Ingtara i Hurina da sluša.
Rand se rukama osloni o kamin i zagleda u plamenove. Podsetili su ga na Ba’alzamonove oči. „Nema mnogo vremena“, reče. „Osećam... nešto... kako me vuče u Falme, a nema mnogo vremena.“ Vide kako ga Verin posmatra i oštro dodade: „Ne to. Fejna moram da pronađem. Nikakve veze nema sa... tim.“
Verin H>mnu. „Točak tka kako Točak želi, i svi mi utkani smo u Šaru. Fejn je stigao ovamo sedmicama pre nas, možda i mesecima. Još nekoliko dana neće mnogo uticati na ono što će se dogoditi.“
„Idem da malo odspavam“, progunđa on pokupivši svoje bisage. „Nemoguće je da su odneli sve krevete.“
Na spratu je zaista pronašao krevete, ali svega je nekoliko njih još ima-o dušeke, a i ti su bili toliko kvrgavi da je mislio kako bi možda udobnije bilo spavati na podu. Naposletku odabra jedan krevet na kome je dušek samo ulegnuo po sredini. U sobi ničeg više nije bilo, izuzev jedne drvene stolice i stola s klimavom nogom.
Skinu svoje mokre stvari i obuče čistu košulju i pantalone pre no što leže da spava, budući da nije bilo čaršava i ćebadi. Mač postavi pored uzglavlja. Kiselo pomisli kako je jedina suva stvar kojom je mogao da se pokrije Zmajev barjak. Ostavio ga je bezbedno zakopčanog u bisagama. Kiša je dobovala po krovu, a grmljavina režala na nebu. Povremeno bi munja osvetlila prozore. Stresavši se, prevrtao se po dušeku, pokušavajući da se nekako udobno namesti. Pitao se da li bi barjak ipak poslužio kao ćebe. Pitao se da li bi trebalo da pođe za Falme.
Okrenu se na drugu stranu i vide Ba’alzamona kako stoji kraj stolice držeći u rukama beli Zmajev barjak. Soba je tu delovala mračnije, kao da je Ba’alzamon stajao na obodu oblaka crnog dima. Lice mu beše prekriveno skoro zalečenim opekotinama, a kao katran crne oči na trenutak se pretvoriše u beskrajne pećine ognja. Randove bisage bile su kraj njegovih nogu. Kopče behu otkopčane i pregradak u kome je bio barjak širom otvoren.
„Trenutak se približava, Lijuse Terine. Hiljadu niti se steže. Uskoro ćeš biti vezan i utamničen, na putu koji nećeš moći da promeniš. Ludilo. Smrt. Pre no što umreš, hoćeš li ponovo ubiti sve koje voliš?“
Rand baci pogled ka vratima, ali samo sede na ivicu kreveta. Kakva svrha bežati od Mračnoga? Grlo mu beše kao pesak. „Ja nisam Zmaj, Oče laži!“, promuklo odgovori.
Tama iza Ba’alzamona uskomeša se, a ložišta buknuše kada se Ba’alzamon nasmeja. „Meni činiš čast. A sebe potcenjuješ. Predobro te znam. Hiljadu puta suočio sam se s tobom. Hiljadu puta po hiljadu. Znam te u tu tvoju jadnu dušu, Lijuse Terine Rodoubico.“ Ponovo se nasmeja. Rand šakom zakloni lice od vreline njegovih ognjenih usta.
„Šta hoćeš? Neću ti služiti. Neću učiniti ništa što ti želiš. Radije ću umreti!“
„I hoćeš umreti, crve! Koliko puta si tokom Doba umro, budalo, i koliko ti je olakšanja smrt donela? Grob je hladan i usamljen, ima samo crva. Grob je moj. Ovog puta za tebe neće biti ponovnog rađanja. Ovog puta Točak vremena biće slomljen, a svet preoblikovan po liku Senke. Ovoga puta tvoja smrt biće večna. Šta biraš? Večitu smrt? Ili večni život i moć!“
Rand nije ni shvatio da je ustao. Praznina ga okruži, saidin beše tu, a Jedna moć poteče u njega. Ta činjenica skoro razbi prazninu. Je li ovo stvarno? Je li ovo samo san? Može li u snu da usmerava? Ali struja koja je kroz njega jurila raspršila je sve sumnje. Bacio je sve to ka Ba’alzamonu, zavitlao čistu Jednu moć, silu koja je okretala Točak vremena, silu koja je mogla da spali mora i proždere planine.
