„Pa, nisam gladna“, odreza Ninaeva, pokušavajući da ne obraća pažnju na rupu u trbuhu. Sve je koštalo znatno više no što je očekivala; čula je meštane kako se žale koliko su cene skočile otkad su Seanšani došli. „Daj mi jednu.“ Jabuka koju je Elejna izvadila iz džepa bila je mala i tvrda, ali kada je Ninaeva zagrize bila je slatka i ukusna. Obliza usne. „Kako si uspela da...“, zaustavi Elejnu i pogleda je u lice. „Jesi li... jesi li...“ Nije mogla da smisli kako to da pita s toliko ljudi okolo, ali Elejna je shvati.
„Samo malo. Naterala sam onu gomilu omekšalih dinja da padne, a kada je počeo ponovo da ih slaže...“ Ninaeva ljutito vide da Elejna nije čak ni pocrvenela, niti joj je bilo neprijatno. Bezbrižno jedući jabuku samo sleže ramenima. „Nema potrebe da se tako mrštiš na mene. Pažljivo sam gledala i pazila da budem sigurna kako u blizini nema nijedne damane.“ Smrknu. „Da sam ja u zatočeništvu, ne bih pomagala mojim tamničarima da pronađu druge žene da ih zarobe. Mada, kako se ovi Falmejci ponašaju, čovek bi pomislio da čitavog života služe one koji bi trebalo da su im smrtni neprijatelji.“ S neskrivenim prezirom pogleda unaokolo ljude koji su žurili. Prolazak bilo kog Seanšanina, čak i običnih vojnika i na priličnoj udaljenosti, mogao se jasno videti po talasima klanjanja. „Trebalo bi da pružaju otpor. Trebalo bi da se bore.“
„Kako? Protiv... toga.“
Morale ca da se povuku u stranu, zajedno sa svima ostalima na ulici, kada se iz pravca luke približi seanšanska patrola. Ninaeva uspe da se pokloni, držeći šake na kolenima, savršeno mirnog lica. Elejna beše sporija. Dok se klanjala, prezrivo iskrivi usne.
Ninaeva je bila zahvalna kada vide da dvadesetoro oklopljenih muškaraca i žena u patroli jašu konje. Nije se navikla da vidi ljude na stvorenjima koja liče na mačke bez repova, s bronzanom krljušti. A kada bi videla jahača na nekoj od onih letećih zveri, uvek bi dobila vrtoglavicu. Bilo joj je drago što ih je bilo tako malo. Ipak, dva vezana stvorenja kaskala su s patrolom. Ličila su na ptice bez krila s debelom glatkom kožom i oštrim kljunovima. Bili su viši od vojnika na konjima. Njihove duge, žilave noge delovale su kao da mogu da jure brže od bilo kog konja.
Pošto Seanšani prođoše, ona se polako ispravi. Neki od onih koji su se poklonili patroli skoro počeše da beže. Niko se nije prijatno osećao na prizor seanšanskih zveri, izuzev samih Seanšana. „Elejna“, tiho reče kada nastaviše da se penju uz ulicu, „ako nas uhvate, pre no što nas ubiju, ili šta god drugo da urade, kunem ti se da ću moliti na kolenima za dozvolu da te od glave do pete izmlatim najtanjim prutom koji mogu da nađem! Ako i dalje ne možeš da se naučiš opreznosti, možda je vreme da razmislim da te pošaljem nazad u Tar Valon, ili u Kaemlin, ili ma kuda. Samo da nisi ovde.“ „Jesam oprezna. Barem sam se uverila da u blizini nema nijedne damane. A šta s tobom? Ti si usmeravala s jednom na vidiku.“
„Bila sam sigurna da ne gledaju ka meni“, promrmlja Ninaeva. Morala je da sakupi sav svoj bes zbog žena vezanih poput životinja da bi to uspela. „Samo jednom sam to uradila. I bila je to samo trunčica.“
„Trunčica? Tri dana morale smo da provedemo krijući se u onoj našoj smrdljivoj sobi dok su po gradu tražili ko je to uradio. Je l’ to oprez?“ „Morala sam probati da saznam mogu li se oni okovratnici nekako skinuti.“ Mislila je da je to moguće. Moraće da proveri barem još jedan pre no što bude sigurna. Nije to željno iščekivala. Mislila je, kao i Elejna, da damane moraju biti zatvorenice koje žudno iščekuju bekstvo, ali žena s okovratnikom bila je ta koja je digla uzbunu.
Covek prođe kraj njih gurajući kolica koja su truckala po kaldrmi. Vikao je da oštri makaze i noževe. „Trebalo bi da se nekako odupiru“, prosikta Elejna. „Ponašaju se kao da ne vide šta se oko njih događa ako u tome učestvuje Seanšanin.“
Ninaeva samo uzdahnu. Nije pomagalo to što je smatrala da je Elejna bar delimično u pravu. Isprva je mislila da je barem nešto od poniznosti Falmejanaca samo pretvaranje, ali nije primetila nikakav otpor. Isprva ga je tražila, nadajući se da će pronaći pomoć da oslobodi Egvenu i Min, ali svi su bili prestravljeni i na najmanji nagoveštaj da se mogu suproistaviti Seanšanima, pa je prestala da se raspituje kako ne bi privukla pažnjn. Uistinu, nije mogla ni da zamisli kako bi se ovi ljudi mogli boriti. Čudovišta i Aes Sedai. Kako možeš da se boriš protiv čudovišta i Aes Sedai?
Pred njima je bilo pet velikih kamenih kuća. Bile su među najvećima u gradu i činile jednu četvrt. Jednu ulicu pre njih Ninaeva pronađe neku uličicu pored krojačke radnje iz koje su barem mogle da drže na oku neke od ulaza u visoke kuće. Nije bilo moguće osmatrati sva vrata odjednom nije želela da rizikuje i pusti Elejnu da sama ide i osmatra neka od njih ali nije bilo pametno više se približiti. Iznad krovova, u sledećoj ulici, barjak sa zlatnim sokolom visokog lorda Turaka vijorio se na vetru.
