Ba’alzamon ustuknu pola koraka, čvrsto stisnuvši barjak pred sobom. Plamenovi zaigraše u njegovim razrogačenim očima i razjapljenim ustima, a tama kao da ga obavi u senku. U Senku. Moć se zabi u tu crnu izmaglicu i nestade, kao voda na pesku.
Rand povuče saidin, sve više i više. Bilo mu je tako hladno da je mislio kako će se na jedan dodir skrhati. Goreo je toliko da je mislio da će ispariti. Kosti kao da su mu bile na ivici da sagore u ledeni kristalni pepeo. Nije ga bilo briga; osećao se kao da ispija sam život.
„Budalo!“, zaurla Ba’alzamon. „Uništićeš se!“
Met. Ta misao lebdela je negde izvan sveproždiruće poplave. Bodeš. Rog. Emondovo Polje. Ne mogu još da umrem.
Nije bio siguran kako je to uradio, ali Moć odjednom nesta, kao i saidin i praznina. Nekontrolisano drhteći, pade na kolena kraj kreveta, obgrlivši se u uzaludnom pokušaju da spreči ruke da mu se trzaju.
„To je već bolje, Lijuse Terine.“ Ba’alzamon baci barjak na pod i osloni se na stolicu. Pramičci dima digoše se između njegovih prstiju. Više nije bio obavijen senkom. „Eto tvog barjaka, Rodoubico. Neće ti biti od neke koristi. Hiljadu uzica privezanih tokom hiljadu godina dovuklo te je ovamo. Deset hiljada ispletenih kroz sva Doba veže te kao jagnje za klanje. Sam Točak drži te u zatočeništvu tvoje sudbine, Doba za Dobom. Ali ja te mogu osloboditi. Ti prestravljeno pseto, jedino ja na čitavom svetu mogu te naučiti kako da koristiš Moć. Jedino ja mogu da je sprečim da te ubije pre no što budeš imao prilike di poludiš. Jedino ja mogu da zaustavim ludilo. I ranije si mi služio. Ponovo mi služi, Lijuse Terine, ili zauvek budi uništen!“
„Ja se zovem“, izusti Rand kroz cvokotanje zuba, „Rand al’Tor.“ Toliko se tresao da morade sklopiti oči. Kada ih ponovo otvori, vide da je sam.
Ba’alzamon je nestao. Senka je nestala. Bisage su mu bile pored stolice. Bile su zakopčane, a u jednoj strani naguran Zmajev barjak, baš kao što ih je ostavio. Ali na naslonu stolice pramičci dima još su se dizali s garavih otisaka prstiju.
Ninaeva povuče Elejnu nazad u usku uličicu između radnji trgovca tkaninom i grnčara kada dve žene povezane srebrnim povocem prođoše niz kaldrmisanu ulicu ka luci. Nisu se usudile da dozvole da im se taj par suviše približi. Ljudi na ulici sklanjali su se od te dve, čak i brže od seanšanskih vojnika ili povremenog plemićkog palankina, s debelim zavesama pošto su dani sada bili hladniji. Čak ni ulični umetnici nisu im nudili da ih nacrtaju olovkama ili ugljenom, mada su dosađivali svima ostalima. Ninaeva stisnu usne dok je pogledom pratila sul’dam i damane kroz gomilu. Čak i posle nekoliko nedelja u gradu, smučilo bi joj se na taj prizor. Možda joj je sada bilo i mučnije. Nije mogla zamisliti da to uradi bilo kojoj ženi, čak ni Moiraini ili Lijandrin.
Pa, možda Lijandrin, kiselo priznade sebi. Ponekad, noću, u maloj smrdljivoj sobi koju su njih dve iznajmile iznad ribarnice, mislila je šta bi volela da uradi Lijandrin kada je dohvati. Lijandrin čak i više od Surot. Više puta zaprepastila se zbog sopstvene okrutnosti, čak i dok je bila oduševljena zbog maštovitosti.
I dalje pokušavajući da drži taj par na vidiku, pogled joj pade na jednog koščatog čoveka, dobrano niz ulicu, pre no što ga je gužva ponovo sakrila. Videla je samo veliki nos na uskom licu. Nosio je skupocenu somotsku odoru boje bronze seanšanskog kroja preko svoje odeće, ali mislila je da to nije Seanšanin, iako sluga koji ga je pratio jeste, i to sluga visokog stepena. Jedna slepoočnica bila mu je obrijana. Meštani nisu poprimili seanšanske običaje, a pogotovu ne taj. Onaj čovek ličio je na Padana Fejna, s nevericom pomisli. Nemoguće. Ne ovde.
„Ninaeva“, tiho reče Elejna, „možemo li sada da krenemo? Onaj što tamo prodaje jabuke posmatra svoj sto kao da misli da je pre nekoliko trenutaka imao više jabuka no sada. Ne bih htela da se zapita šta imam u džepovima.“
Obe su nosile duge kapute od ovčije kože, vune okrenute unutra i ukrašene jarkocrvenim spiralama preko grudi. Bila je to seoska odeća, ali prilično je dobro prolazila u Falmeu, gde je mnogo ljudi došlo sa farmi ili iz sela. Među tako mnogo stranaca njih dve uspele su da prođu neprimećeno. Ninaeva je raščešljala svoju pletenicu, a njen zlatni prsten u obliku zmije koja jede sopstveni rep sada se gnezdio ispod haljine pored Lanovog teškog prstena na kožnoj vrpci oko vrata.
Veliki džepovi Elejninog kaputa bili su sumnjivo nabrekli.
„Ukrala si ih?“, tiho prosikta Ninaeva povukavši Elejnu na zakrčenu ulicu. „Elejna, ne moramo da krademo. U svakom slučaju ne još.“
„Ne? Koliko nam je novca ostalo? U poslednjih nekoliko dana prilično često nisi gladna u vreme obroka.“
