„Nisam prešla neprijatelju, ako to misliš. Bilo je ili ovo, ili da pronađem neko mesto u gradu gde ću odsesti. Možda više ne bih mogla da te posećujem.“ Krenu da opkorači stolicu, kao što bi to učinila u pantalonama, pa odmahnu glavom i okrenu se da sedne. Svi imaju svoje mesto u Sari“, iskrevelji se, „i svačije mesto mora biti smesta očigledno. Ona matora veštica Mulen očigledno se umorila da ne zna na prvi pogled koje je moje mesto i odlučila da sam istog ranga kao služavke. Pružila mi je izbor. Trebalo bi da vidiš šta nose seanšanske služavke, one koje služe lordove. Moglo bi to biti zabavno, ali jedino ako sam verena, ili još bolje, udata. Pa, povratka nema. U svakom slučaju, ne još. Mulen je spalila moj kaput i pantalone.“ Namrštivši se da pokaže šta je o tome mislila, zgrabi jedan kamen s male gomile a stolu i poče da ga prebacuje iz ruke u ruku. „Nije baš toliko loše“, reče nasmejavši se, „sem što je toliko vremena prošlo otkad sam nosila suknje, da se stalno saplićem o njih.“
I Egvena je morala da gleda kako njena odeća gori, uključujući i onu divnu haljinu od zelene svile. Bilo joj je drago što nije ponela još odeće koju je dobila od gospe Amalise, mada ih možda nikada više neće videti, niti Belu kulu. Sada je nosila tamnosivu haljinu kao i sve damane. Damane ništa ne poseduju, objasnili sujoj. Haljina koju damane nosi, hrana kojajede, krevet u kome spava, sve su to pokloni od njene sul’dam. Ako sul’dam odluči da damane spava na podu umesto na krevetu, ili u štali, toje samo odluka sul’dam. Mulen, koja je nadgledala prostorije u kojima su bile damane, imala je unjkav glas, ali bila je vrlo oštra sa svakom damane koja ne bi zapamtila svaku reč njenih dosadnih predavanja.
„Mislim da se ja nikada neću vratiti“, uzdahnuvši reče Egvena i sede na krevet. Pokaza ka kamenju na stolu. „Rena je juče probala sa mnom. Vezanih očiju pronašla sam rudu gvožđa i bakra svaki put kada bi ih pomešala. Ostavila ih je ovde kao podsetnik mog uspeha. Izgleda da misli kako je to neka nagrada.“
„Ne izgleda tako loše kao ostalo ni blizu toliko loše kao teranje da stvari eksplodiraju kao vatromet ali zar nisi mogla da lažeš? Da joj kažeš da ne znaš koja je koja?“
„Još ne znaš kako je ovo.“ Egvena cimnu okovratnik; to ništa više nije vredelo od usmeravanja. „Kada Rena nosi narukvicu, zna uz pomoć Moći šta radim, a šta ne radim. Ponekad izgleda da to zna i kada je ne nosi; kaže da posle nekog vremena sul’dam razviju osećaj. Tako to zove.“ Uzdahnu. „Niko ranije nije ni pomislio da to isproba kod mene. Zemlja je jedna od Pet moći koja je bila najsnažnija u muškarcima. Kada sam odabrala to kamenje, odvela me je van grada, i mogla sam da je odvedem pravo do napuštenog rudnika gvožđa. Sav je bio zarastao, i nigde se nikakav otvor nije video, ali kada sam naučila kako, mogla sam da osetim gvozdenu rudu u zemlji. Nije je bilo dovoljno da bi se tu isplatilo kopati tokom poslednjih stotinu godina, ali znala sam da je tu. Nisam mogla da je lažem, Min. Znala je da sam osetila rudnik u istom trenutku kad i ja. Bila je tako uzbuđena da mi je obećala puding uz večeru.“ Osetila je kako crveni od besa i sramote. „Izgleda“, ogorčeno reče, „da sam sada suviše vredna da bih gubila vreme u teranju stvari da eksplodiraju. Svaka damane može to da radi; samo šačica njih može da pronađe rudu u zemlji. Svetlosti, mrzim da raznosim stvari, ali želela bih da je to sve što mogu da radim.“
Još više pocrvene. Zaista je to mrzela, da tera drveće da puca u iverje i zemlju da se trese; to je bilo namenjeno za bitku, za ubijanje. Nije želela da ima s tim nikakve veze. Ali bilo šta što su joj Seanšani dozvolili da radi bila je još jedna prilika da dodirne saidar, da oseti Moć kako teče kroz nju.
Mrzela je ono što su je Rena i ostale sul’dam terale da radi, ali bila je sigurna da sada može da podnese mnogo više Moći no što je mogla pre odlaska iz Tar Valona. Svakako je mogla da uradi nešto na šta sestre u Kuli nisu ni pomišljale; one nikada ne bi ni pomislile da rastrgnu zemlju da bi ubile ljude.
„Možda nećeš morati još dugo da brineš o tome“, iscerivši se reče Min. „Pronašla sam nam brod, Egvena. Seanšani ovde drže kapetana. Reklo bi se da je spreman da zaplovi s dozvolom ili bez nje.“
„Ako će te prihvatiti, Min, pođi s njim“, umorno odgovori Egvena. „Rekla sam ti da sam sada vredna. Rena kaže da će za nekoliko dana poslati brod nazad u Seanšan. Samo da mene odvede.“
Osmeh nesta s Mininog lica. Zgledaše se. Min odjednom baci svoj kamen na gomilu na stolu i celu je rasu. „Mora da postoji neki izlaz. Mora da postoji neki način da ti skinemo tu prokletinju s vrata!“
Egvena nasloni glavu na zid. „Znaš da su Seanšani zgrabili svaku ženu koju su mogli da nađu, a koja može makar i trunčicu da usmerava. Došle su sa svih strana. Ne samo odavde, iz Falmea, već i iz ribarskih sela i seoskih naselja u unutrašnjosti. Tarabonke i žene iz Domana. Putnice na brodovima koje su zaustavili. Među njima su i dve Aes Sedai.“
