Min slegnu ramenima. „Nisam ni stigla dotle. Ni mi nemamo novca. Mislila sam da mogu da odložim plaćanje dok ne zaplovimo. Posle toga... pa, mislim da nas ne bi iskrcao ni u jednu luku gde ima Seanšana. Gde god da nas izbaci, biće bolje no ovde. Teškoća je u tome da ga uopšte ubedim da zaplovi. Zeli to, ali oni patroliraju i lukom, a nemoguće je reći da li je na nekom brodu damane sve dok ne bude prekasno. Daj mi damane na moje palube, kaže, i smestaja zaplovim. A onda počne da priča o cugovima, plićacima i nekakvim obalama. Ništa od toga ne razumem, ali sve dok se smešim i povremeno klimam, on priča. Mislim da će sam sebe nagovoriti da zaplovi ako budem mogla da ga nateram da dovoljno dugo priča.“ Isprekidano udahnu i oči joj ponovo zasuziše. „Samo, mislim da nema vremena za čekanje da sam sebe ubedi. Ninaeva, uskoro će poslati Egvenu u Seanšan.“ Elejna prodahta: „Ali zašto?“
„Može da pronađe rudu“, bedno reče Min. „Kaže da će to biti za nekoliko dana. Ne znam da li je nekoliko dana dovoljno da se taj čovek ubedi da zaplovi. Čak i ako jeste, kako da skinemo onaj prokleti okovratnik s nje? Kako da je izvedemo iz one kuće?“
„Kad bi samo Rand bio ovde“, uzdahnu Elejna, a kada je njih dve pogledaše, pocrvene i brzo dodađe: „Pa ima mač. Želela bih da imamo nekog s mačem. Desetoricu njih. Stotinu.“
„Ne trebaju nam sada mačevi i mišići“, odvrati Ninaeva, „već mozak. Muškarci uglavnom razmišljaju dlakama na prsima.“ Odsutno dodirnu grudi, kao da nešto kroz kaput napipava. „Većina njih.“
„Trebala bi nam vojska“, kaza Min. „Velika vojska. Seanšani su bili brojno nadjačani kada su se suočili s Taraboncima i Domancima, a po onome što sam čula, s lakoćom su dobili svaku bitku.“ Užurbano odvuče Ninaevu i Elejnu na suprotnu stranu ulice dok damane i sul’dam prođoše pored njih. Sa olakšanjem vide da nema potrebe da ih tera; njih dve oprezno su posmatrale povezane žene, isto kao i ona. „Budući da nemamo vojsku, moraćemo da poslužimo nas tri. Nadam se da vi možete nečeg da se setite; razbijam glavu, ali uvek stanem kada naiđem na a’dam, povodac i okovratnik. Sul’dam ne vole da ih neko pažljivo gleda kada ga otvaraju. Ako bi to pomoglo, mislim da vas mogu uvesti unutra. Barem jednu od vas. Misle da sam sluga, ali sluge mogu da primaju posete, sve dok se drže odaja služinčadi.“
Ninaeva se zamišljeno namršti, ali skoro smesta se razvedri. „Ne brini, Min. Imam nekoliko zamisli. Nisam ovde zaludno provodila vreme. Odvedi me do tog čoveka. Ako je teže pobrinuti se za njega nego za tvrdoglavi Seoski savet, poješću ovaj kaput.“
Elejna klimnu iscerivši se, a Min prvi put otkad je došla u Falme oseti pravu nadu. Istog trenutka ugleda aure druge dve žene. Bilo je opasnosti, ali to se moglo i očekivati ali među slikama koje je ranije videla bilo je i novih stvari. Težak muški prsten od zlata lebdeo je nad Ninaevinom glavom, a nad Elejninom usijano gvožđe i sekira. Bila je sigurna da to predstavlja nevolju, ali činila se udaljenom, negde u budućnosti. Čitanje je trajalo samo trenutak, a onda samo vide Ninaevu i Elejnu kako je s iščekivanjem gledaju.
„To je dole, kod luke“, reče.
Što su se više spuštale, to je bilo više gužve na ulici. Ulični torbari gurali su se s trgovcima koji su dovozili kola iz sela iz unutrašnjosti. Dok zima ne prođe neće više dolaziti. Prodavci su nudili svoje poslužavnike prolaznicima. Falmejci u izvezenim plaštovima gurali su se pored seoskih porodica u teškim kaputima od ovčijih koža. Mnoštvo ljudi pobeglo je ovamo iz priobalnih sela. Min nije viđela svrhu u tome skočili su od mogućnosti seanšanske posete do sigurnog seanšanskog prisustva svuda oko njih ali čula je šta su Seanšani radili kada su prvi put došli u sela. Nije mogla da krivi seljane što su se previše bojali novog dolaska. Svi su se klanjali kada bi neki Seanšanin prošao ili neki palankin navučenih zavesa bio nošen uz strmu ulicu.
Min bi drago kada vide da Ninaeva i Elejna znaju za klanjanje. Gologrudi nosači ništa više nisu obraćali pažnju na ljude koji su se oko njih klanjali no arogantni vojnici u oklopima, ali sigurno bi primetili da se neko ne pokloni.
Malo su pričale dok su silazile niz ulicu. Iznenadila se kada je saznala da su njih dve u gradu svega nekoliko dana manje od nje i Egvene. Ali trenutak kasnije shvati da nije ni čudo što se ranije nisu srele, ne s ovakvom gužvom na ulicama Nije volela da provodi vreme daleko od Egvene više no što je bilo neopi. odno; uvek se plašila da će otići u posetu Egveni i otkriti da je nema. A sada će tako i biti. Sem ako Ninaeva nešto ne smisli.
U vazduhu se osećao miris soli i katrana. Čuli su se krici galebova nad njihovim glavama. Sada u gužvi videše i mornare. Mnogi od njih su uprkos hladnoći bili bosonogi.
