Gostionica je na brzinu bila preimenovana u Tri šljivina cveta, ali deo reči „0smatrač“ još se video kroz loše preslikan znak. Uprkos gužvi napolju, trpezarija je bila tek nešto više od pola ispunjena; cene su bile previsoke da bi mnogo njih sebi moglo da priušti pivo. Rasplamsala vatra u ognjištima sa obe strane sobe grejala je trpezariju, a debeli gostioničar bio je u košulji. Namršteno odmeri tri žene. Min pomisli kako ga je samo njena seanšanska haljina sprečila da ih ne otera. Ninaeva i Elejna u svojim seljačkim kaputima svakako nisu izgledale kao da imaju novca za trošenje.
Čovek koga je tražila bio je sam za jednim stolom u uglu. Bilo je to njegovo uobičajeno mesto. Sedeo je mrmljajući u vino. „Imaš li vremena za razgovor, kapetane Domone?“, upita ona.
On diže pogled, prešavši rukom preko brade kada vide da nije sama. I dalje je mHIlla da njegova gola gornja usna neobično izgleda s bradom. „Dovela prijateljice da piju na moj račun? Pa, oni seanšanski lord kupi moga tereta, imam sada paru. Sedi.“ Elejna poskoči kada on odjednom riknu: „Gostioničar! Kuvaj vino ovde!“
„U redu je“, reče joj Min zauzevši mesto na kraju jedne od klupa za stolom. „Samo izgleda i zvuči kao medved.“ Elejna sede na drugi kraj. Delovala je sumnjičavo.
„Medved ja?“, nasmeja se Domon. „Mož’ i sam. A ti kako, devojče? Ne odlazak? Haljinče tvoje meni seanšansko.“
„Nikad!“, odreza Min, ali ućuta kada se pojavi služavka sa začinjenim kuvanim vinom.
Domon beše podjednako oprezan. Sačeka dok devojka ne ode s njegovim novcem pre no što reče: „Sreća m’ napusti, curo, nisam da vređam. Više ljudi samo ’oće nastavi sa životom, da li lordovi Seanšani, ili drugi.“
Ninaeva se nalakti na sto. „Mi takođe želimo da nastavimo s našim životima, kapetane, ali bez Seanšana. Kako sam shvatila, nameravaš da uskoro isploviš.“
„Kad moga bih, danas bih“, sumorno odgovori Domon. „Drugim trećim danom onaj Turak sve po mene da pričam gde sam staro gledao. Jel ja sam zabavljač? Misli ja da mognem ispričam priču ili dve i pođem, ali sada misli ja, ne budem zabavan, može me pusti, a može mi usekne glavu. Kao mekan, a tvrd za gvožđe, i srca ladnoga.“
„Može li tvoj brod da izbegne Seanšane?“, upita Ninaeva.
„Sreća m’ napusti, dal bi moga napustim luku bez damane da razbiju Talasa. Moga bi. Ako ne dajem seanšanski mi brod s damane mnogo dođe približi kad na pučinu izađem. Svake obale ima plitke vode, a Talas nema dubok gaz. Mogu ja po vode gde one grdosti seanšanske ne. Moraju na vetar paze u ovo godine, a kad ja isteram Talasa...“
Ninaeva ga prekinu. „Onda ćemo putovati s tobom, kapetane. Biće nas četiri. Očekujem da budeš spreman da zaploviš čim se ukrcamo.“
Domon protrlja gornju usnu prstom i zagleda se u vino. „Pa, što se tiče, ne znam kako iz luku izađem. Te damane...“
„Šta ako ti kažem da ćeš zaploviti s nečim boljim od damane?“, tiho reče Ninaeva. Min razrogači oči kada shvati šta je Ninaeva nameravala.
Skoro sebi u bradu, Elejna promrmlja: „A ti meni pričaš da budem oprezna.“
Domon je samo Ninaevu gledao, i to oprezno. „Šta da rekneš?“, prošapta.
Ninaeva raširi kaput i poče da traži nešto oko vrata, naposletku izvukavši nož vipcu ispod haljine. Dva zlatna prstena visila su na njoj. Min iznenađeno uzdahnu kada vide jedan bio je to onaj teški muški prsten koji je videla kada je na ulici pročitala Ninaevu ali znala je da su Domonu oči iskočile zbog onog drugog, manjeg i načinjenog za vitke ženske prste. Zmija koja grize sopstveni rep.
„Poznato ti je šta ovo znači“, reče Ninaeva razvezujući Zmijski prsten s vrpce, ali Domon ga poklopi šakom.
„Skloniš.“ Pogled mu s nelagodom prelete preko trpezarije; koliko je Min mogla da vidi, niko nije gledao ka njima, ali Domon je izgledao kao da misli da s»d pilje. „Taj prsten opasan. Ako neki vidi...“
„Sve dok si svestan šta on znači“, odgovori Ninaeva tako smireno, da joj Min pozavide. Izvuče vrpcu iz Domonove šake i ponovo je veza oko vrata.
